Nova Evropa

зеквенце старих искустава. Јер, да ли је човјек уопће успио ишта да коначно протумачи» Што је Њутнов закоч гравитације» — Тумачење, зашто се масе привлаче» — не, само констатација тога дјеловања. Зар је човјек успио да ичему нађе тачно дефинирани узрокг Узрок, каузалитет, јесте фикција наше свијести; узрок постоји само у чистој механици, које међутим у свијету реалности нема. Ко ће моћи — пита, напримјер, Толстој — открити узрок паду крушке са стабла>г Зар се може једноставно одговорити: да је пала зато што је била зрелаг Можда је паду крив вјетар, преслаба петељка, или — стотине других фактора!... Па као што затајава овдје тумачење по каузалном принципу, какове би тек биле тешкоће протумачити настајање и пропадање свега у свијету уопће. Механичко тумачење, које је до недавна владало егзактним наукама, постало је недостатно, и прешло се на статистичку методику обрађивања · извјесних процеса. Каузални принцип тражио је тачно одређење становитог одношаја; човјек то не може дати, — нај. више што човјек, након запажања, може да изрекне о неком збивању, јесте тек вјеројатно. Ради тога, што човјек становита збивања често сусреће; ради тога, што су становити процеси били увијек највише од њега запажани, — то још не значи да су односи на које се је он кроз тисућљећа привикнуо једини односи у свијету појава. Дође ли човјек у прилику да запази ствари које прије није запажао, нови поређај не смије да га смете.

Радник на пољу природних наука је данас свјестан, да свијет којим смо окружени садржава и стотине других збивања, која остају незапажена. Ми можемо нешто да констатујемо, али морамо допустити да нисмо констатовали све што може око нас да постоји. То незапажено, досада, може имати своје збивање, различно од онога нама познатог; па желимо ли да узмемо учешћа у том новом збивању, морамо га примити као истинито баш онако као и оно наше првотно. Оно што ми, посредно или непосредно, запажамо, то за нас мора бити у првом реду »истина«. Али, ако бисмо хтјели неки процес у потпуности протумачити, морали бисмо запазити све детаље његове; а ми знамо да запажање свих детаља нама није дано. Ради тога, коначно, ми и имамо у нашим објашњењима толика »дјеловања у даљину«, што фактично означује само празнину нашег запажања. Свијет је сигурно у бити континујиран, и ово што га ми видимо распарчана, то је тек знак наше дјеломичне способности опажања. Сваки закон повезује у цјелину само запажене, за нас моментано важне, елементе, док преко других прелази ћутке. Искуство је међутим показало, да често баш у тим партијама које нису ушле у састав нашег закона има

184