Nova Evropa

пуно чега што би прво наше тумачење могло из темеља проширити, а каткада и потпуно поништити. То се увидјело у природним наукама, те се у њима не узимају изведене истине, које нешто ма и дјеломично тумаче, као нешто одлучно или стално; али је зато тај еластицитет много ближи реалности. Према томе, и однос који је дан становитом научном хипотезом, или теоријом, није унутар саме науке посматран као потпуно истинит; од њега се у првом реду тражи да задовољи задацима које стављају на њега далња теорија и пракса.

Према свему што смо довде рекли, излази да модерни научник зна слабост својих комбинација, да је свјестан да до посљедњег тумачења има још врло далек, а могуће и бесконачан, пут; и зато можемо баш код природних наука примијетити стално вријење, трајни развој нових представа реалности, уз истакнуту резерву, да су то све само средства за дјеловање човјека на свијет и његово сналажење у свијету. На подручју природних наука непрестано се коригује, одбацује сувишно, ствара ново; а сав тај посао регулише се сталним запажањем, увијек будним оком. Дабогме, и фантазији се пушта извјесна слобода, да би помогла прећи преко оних основних путева на којима се није могло досада ништа запазити. Али се њени резултати опет настоје поднијети на корекцију под оне мале »истине« за које увијек има емпиријског материјала: стално и свагдје се настоји да пређе кроз што строже испитивање на објективни критериј.

Опажање остаје дакле једина и пуна истина, Друге, веће, »истине«, изведене из оних првих, само су. дјеломична истина, — оне имају служити сврси за коју су тражене. Већина комбинација, тако, као тумачење неке појаве, заслужује име истине само са становишта сходности. У много случајева стварају се данас символи за оно што није приступачно директном запажању, али уз потпуну свијест да су то само људски провизорији, а не директни одраз реалности на човјека. »Ми ипак морамо опазити, да су све наше концепције тек људски проналасци, који немају апсолутне егзистенције у природи. Наш избор, због тога, не може бити између факта и хипотезе, већ само између двију концепција које нам омогућују боље или горе описивање природног феномена«, — каже Ервинг Лангмјур. А »бољим« или »горим« означује он »нешто приближно, једноставно, или више компликовано, више или мање згодно, мање или више опћенито«. Како видимо, то су карактеристике неке сасвим релативне истине, које ипак могу представљати творевине духа велике вриједности за човјечанство, — само ако су толико »сходне и опћените« да омогуће човјеку тражену оријентацију у свијету.

185