Nova Evropa

ским књижевностима преводе и препевају исте Гетеове песме (HanmtpHMep »Erlkonig«, »Migmom«, »Der Fischer«, »Der Zauberlehrline«, »Бог и Бајадера«, и друге). А поуздано је, да то није само из симпатије за онога Гетеа који је показао толико разумевања за словенску народну поезију, иако нема сумње да је овом својом уметничко-народном песмом имао највише успеха баш код оних Словена код којих је народна песма била изразом старе, примарне и патријархалне, културе, те врелом и основом за нову уметничку поезију. УЗ то су дабогме и слависти и првоборци за народну песму (Челаковски, Копитар, Враз, Вук, Пенчо Славејков) допринели своје култу овога Гетеа, код Чеха и Југословена.

Напокон, ми сада — у смислу оних Дилтејевих речи 0 властитом доживљавању — разумемо боље и то, да је; услед идилског стања које је као реална животна појава код пољопривредних и малограђанских Словена дуже трајало него на Западу, највећи и најдубљи интерес побудило Гетеово класично дело тога жанра »Херман и Доротеја«, док су друга његова дела, класична у ужем смислу (»Ифигенија«, »Тасо«, и т. Д.), прилично слабо одјекнула у словенским литературама, осим можда код Чеха.

Уопште је Гете наишао на највише одзива, од свих Словена, код Чеха; што је уосталом и природно, јер су Чеси, већ по свом географском положају, најуже везани за Немачку, те најближи утицају немачке културе. Тако је Гете најбоље заступљен чешким преводима, и то непосредно из немачког оригинала, док је у Пољској продро као драматичар поглавито посредовањем француским (Сома), слично као Шекспир међу Словене посредовањем браће Шлегла и Тика.

Што Гете као класик није дубље утицао на песничко стварање код Словена — без обзира нато штоу руској и пољској литератури назив »класичан« припада само такозваном »вишем стилу« школе Корнеља и Расина, док је немачка новија књижевност ишла под именом »романтике«, —_ има томе, по нашем мишљењу, још један важан разлог. Погрешно је додуше назирање, да је Гете био само »Геђел5те ет«, јер су се у њему и те како »бориле две душе«, те га је стајало муке и борбе да савлада каотичне силе живота; али стоји ипак, да у његовој уметности и у његовим погледима на свет превлађује аполинични елеменат животне радости, класично-хармонично, док у словенским књижевностима — као изразима културе психички младих на рода, и услед тежих прилика за културно стварање још буржоаски незасићених, — превлађује сентиментално, носталгично-меланколично, или дијонизијско и трагично. Ту ће

260