Nova Evropa

бити да Берђајев има право: да је класицизам претежно и специфично западњачки феномен. У југословенској литератури, например, има заправо свега једно класично дело, »Смрт Смаил-аге Ченгића«. И није случај да је Гете, пред којим су се — као пред символом великог песника — клањали толики словенски песници и јавни радници кад и нису били свом душом уз њега, наилазио на највише разумевања баш код најкрупнијих словенских представника мисли, дајући им побуде у њихову раду и стварању. Брандес је то називао »Соефћетеш« (»зрео за Гетеа«, »дозревање за Гетеа«); а ту »зрелост« изражава и сведочи — рекли бисмо понајбоље однос према »Фаусту«, можда најважнијем Гетеову делу. -

Ово Гетеово дело, »Фауст«, постало је значајно, у словенским књижевностима, у три погледа: 1) као песничко дело, 2) као символ једног песничког правца, и 3) као тип модерног европског човека, — и без обзира да постоји, на свим словенским језицима, у разним и многобројним преводима. У круговима руских шелинговаца, чије је филозофско и литерарно-естетско образовање и мерило произашло из нове немачке идеалистичке филозофије и књижевности, дакле у кружоцима Виневитинова и кнеза Одоевског, био је идеалом песничке и генијалне личности — »! ћоште зирешјешт« по романтичарском схватању —, уметника као носиоца творачке прасиле у шелинговском смислу, »олимпијац Гете«, у чијем су »Фаусту« сви гледали символ чисте класичне идеалистичке уметности. Из тога круга »фаустоваца« изишао је касније и највећи број »славофила«, — сви они беху утонули »у немачко море«, нарочито под утицајем Гетеове поезије и поименце »Фауста«. Пушкин је, као што је познато, и сам написао своју »Сцену из Фауста« надовезујући на Гетеа, коју су неки његови ревносни поштоваоци стављали изнад Гетеова спева. МИ за Пушкинова ученика Јазикова био је »Фауст« »возмутитељно прекрасен«, Исто је тако утицало Гетеово дело на »Дон Хуана« Алексеја Толстоја, на Воцелов »Лавиринт славе«, на Врхлицкога, па чак и на Србина Војислава Илића (»Рибар«). Али је »Фауст«, као инкарнација нововеког европског човека и његове проблематике, постао и по својим негативним странама, у очима руских радикала, символом западњачког индивидуалистичког и капиталистичког човека. Тако је за Херцена »Фауст« — »сиграчка за децу«; а позитивистички филозоф Михајловски види у њему западно-европског спекуланта и репрезентанта »цивилизације« (метафизика је за њега филозофијом капитализма), као што у сваком цивилизованом Немцу види помало »Фауста«, иако он иначе сматра »Фауста« највећим делом Гетеовим.

261