Nova Evropa

пољских свештеника и жена, који су одушевљавали војнике и добровољце); њега више занима унутрашња ситуација у пољској престоници, те исцрпно приказује расуло Владе и Парламента, панику у Варшави, крајњу недовољност свих мера одбране и нарочите слабости одбранбене организације, најважнијих надлештава и објеката (Електричну Централу, например, није нико чувао). Малапарте се чуди, зашто Пилсудски није тада најурио немоћни и брбљави Парламенат, који је ометао ефикасну одбрану (као што је то учинио, са такозваним Дугим Парламентом, године 1654 Оливер Кромвел). Али се он још више чуди, што се није нашло међу пољским бољшевицима организатора који би се послужили искуством и тактиком Троцкога: није било завере, није било јуришних трупа, није било покушаја да се дочепају жила-куцавица државе и престонице; било је само уличних демонстрација у радничким квартовима. Троцком, који је долазио споља, »недостајао је неопходни савезник: Катилина«, — завршује Малапарте овај свој изванредно занимљиви приказ Варшаве августа године 1920.

Долази поглавље о неуспеломе државном удару десничара Капа (Карр) и Литвица (Таи), марта 1920 у Немачкој, који су на лак начин — с помоћу балтичких немачких трупа — заузели били Берлин. Они су правили рачун без крчмара, служећи се — у једној модерној држави, са социјалистичком владом и социјално-демократским Президентом Царства, — застарелим и реакцијонарним методама. Влада Бауера је једноставно, у договору са социјалном демократијом и струковним организацијама, преневши своје седиште у Штутгарт, објавила генерални штрајк, и тако за неколико дана принудила обе екселенције на предају. Радник је победио »БСепегаПапазећа а ф теКфог«-а и »АгтееКогрзКопипапдал(«-а.... Овај догађај лепо приказује значај стручних организација и радништва; а марксисти су знали како да их искористе. Исто је тако ово добро уочио и некалашњи социјалист, и донекле марксист, Мусолини.

Малапарте, који је учествовао у Мусолинијеву државном удару, као један од вођа покрета у Фиренци и провинцији Тоскани, даје сјајан приказ припрема за овај државни удар. Немајући могућности да освоји радничке организације, Мусолини се одлучио да их уништи. Према казивању Малапарта, који је добро упућен у све ствари, вршене су крваве најезде на читаве покрајине: »... Фашисти су узели тактику систематског поседнућа угрожених крајева. Из дана у дан искупљане су, према плану мобилизације, црне кошуље на одређеним местима. На хиљаде и хиљаде наоружаних људи — понекад и до 15 до 20 хиљада — упадали би у какву варош, или у села, јурећи из једне покрајине у другу на

477