Nova Evropa

маса, коју нису могле задовољити нити каналисати са Привременом Владом завађене и међусобно несложне социјалистичке странке; Љењинова »стратегија«; и напокон, иако не у најмањој мери — у томе се потпуно слажемо са Малапартом — револуцијонарна тактика и техника Троцког. Ова је, разуме се, веома поучна.

Али, иста та тактика Троцког није му послужила када се био одлучио, да — истим методама којима је отео власт Керенском — отме власт и Сталину (у очи десетогодишњице Октобарског Преврата). Малапарте веома пластично приказује тадашњу ситуацију, иако овде није увек тачан (тако, например, није добра карактеристика личности и улоге Менжинског, врховног шефа политичке полиције — ГПУ, који није био, и по својој природи није ни могао да буде, стварни шеф Сталинове одбране, јер је зато и сувише лен, сувише »барин« и сибарит). Овде је одиста проблем био много више техничке природе него на десет година пре тога; али су сад против јуришних одреда Троцког били формирани одбранбени одреди Сталина, свуда одани овом последњем, безобзирни и извежбани браниоци, а поред јавне и познате телефонске централе и мреже створене су тајна централа и мрежа, те је покушај Троцког лако осујећен, док су народне масе остале, углавном, пострани од догађаја. У техничком погледу, цела ова епизода одиста је необично интересантна, :

Исто су тако бољшевици били умешани, и те како, у пољске догађаје године 1920. Совјетску војску активно су помагали пољски комунисти приликом њена продирања у правцу Лавова и Варшаве, и већ је била образована влада Совјетске Пољске Републике, на челу са познатим старим пољским револуцијонарима Мархлевским, Коном (велика тактичка грешка, да пусте Жидова на то место!), и сверуским џелатом, иначе пољским племићем, Ђержинским. Совјетске трупе доспеле су биле на неким местима на растојање од десетак километара од Варшаве. Тада је и Малапарте био додељен, као генералштабни официр, Талијанском Посланству у Варшави, па је његова прича према томе драгоцен исказ присутног сведока. Можда понајинтересантније у том његову исказу јесте оно што је он чуо на састанцима дипломатског кора код ондашњег Нунција, монсињора Ратија (Кан) данашњег Папе: Нунције и талијански Посланик, наиме, били су се одлучили да остану у Варшави, чак и за случај да је заузму бољшевици; и одиста, дипломатски кор напустио је Варшаву, а они су остали. Међутим, бољшевици нису ушли у пољску престоницу. Малапарте оставља пострани на који су начин они тучени (поглавито заслугом француског генерала Вејганда и његових стручњака, као и

476