Nova Evropa

њ, он повикне: »Напријед, браћо, ево и мене само да привежем опуту на опанцима«. У то је пао и издахнуо. У том љутом окршају истакле су се својим јунаштвом и жене. Турци су били поражени, окренули су леђа Пољицима, и једва се узмаком спасили. ИМ у каснијим мањим окршајима (1689, 1720, 1748), Пољичани су се увијек јуначки борили у обрану своје кнежије.

Са миром у Кампоформију (1797) Далмација је препуштена Аустрији, која је — уз некоје преинаке — признавала старинске повластице Пољицима. За аустријске владавине бирани су велики кнезови Марко Жуљевић (1797—1798), Матиј Мијановић (1799—1801), а задњи је био Иван Човић (1802—1806) из Гата. Када је Пожунским Миром (26. децембра 1805) Аустрија морала уступити Далмацију Француској, у фебруару 1806 заузеше Французи Далмацију и именоваше цивилног намјесника за Далмацију у особи Вицка Дандола. Велики кнез Човић са својим канчилиром ишао је у Задар да се поклони новој власти и замоли нека остану нетакнута права и старинске повластице пољичке. Намјесник Дандоло није се Пољичком Кнезу ништа о тому изразио, али је у августу исте године наредио свому изасланику у Сплиту, нека раздијели жупу Пољица међу три ближње опћине те попише момке способне за војништво. Ово је био смртни ударац за Пољичане, који су се морали раставити од своје самосталне владе, од кнежије, која је кроз најбурнија времена превалила пет пуних стољећа живота. Покушали су још једампут да се ослободе, уз помоћ руске војске, која је била укрцана на бродовљу, што је крижарило између отока Брача и Пољица; али тај покушај није имао успјеха: на први отпор од стране Пољица, дошао је дне 9. јуна 1807 у Гату француски заповједник војске, генерал Мармон, са јаком четом и оружјем, те присилио Пољичане да положе оружје. Одмах затим, сутрадан, издао је наредбу, по којој бијаху Пољичанима отета сва старинска права, укинуте све части кнежије, а сви становници подвргнути законима постојеће француске владе, као и сви други у Далмацији. Велики кнез Човић осуђен је од Француза на смрт, којој је он избјегао, јер се је на вријеме заклонио у Омишу на руско бродовље. Уз помоћ руске владе живио је као прогнаник у Петрограду, гдје је преминуо 31. децембра 1811. Одлуком од 21. септембра 1807, Пољица су била раздијељена у три дијела и припојена сусједним опћинама Сплиту, Сињу и Омишу.

Пољичка је кнежија тада уништена, али мисао о поновном успостављању пољичке самовладе, према постојећим приликама каснијих времена, није никада утрнула у памети и срцу Пољичана. Када је године 1814 опет Далмација пала

596