Nova Evropa

може бити говора. Словенија, напримјер, нема толико жита колико јој је потребно за њену исхрану; а ипак нико код нас Словенију не убраја у пасивне крајеве, јер приходи њена становништва потичу у првом реду од производа индустријске дјелатности, које она пласира у друге крајеве државе, а они су тако знатни да Словенија може лако набављати из Војводине и Славоније потребно жито. Имамо и читавих држава које су највећим дијелом упућене на увоз свих могућих животних намирница, у првом реду жита и меса, па ипак о пасивности нема ријечи; дапаче су то понајчешће најбогатији крајеви, који — као код нас Словенија — располажу знатним вишковима капитала, које онда пласирају на страни. О пасивности једног краја може се озбиљно говорити тек ако укупни приходи његова становништва не достају за подмирење најпречих животних потргба. У таковој се пасивности налази данас наша Далмација. Приходи становништва Далмације, односно знатног дијела њеног становништва, толико су подбацили да оно више није у стању да покрива своје животне потребе. Или још боље речено, Далмација не може да покрива потребе које би одговарале њену данашњем животном стандарду.

Далмацију углавном треба дијелити на два појаса: на загорску Далмацију, гдје превлађује култура житарица, у првом реду кукуруза, те стоке и гајења дувана; и на приморску Далмацију, гдје — поред градова и варошица — превлађује култура винове лозе, маслине, и рибарство. У загорској Далмацији, принос пшенице и кукуруза достаје за исхрану тек једног дијела године. Продајом стоке, у првом реду за потребе Приморја, а нарочито уновчењем приноса дувана, набавља она житарице за остали дио године, као и за остале — уосталом веома скромне — потребе. Бољи или лошији резултати жетве житарица имају ванредно значење за прехрану загорске Далмације: ако притисне рана суша, што није никакова изнимка, принос житарица и кукуруза у загорској Далмацији може у: толикој мјери да подбаци, да је сељак упућен да највећи дио године купује храну. Међутим, како приходи од стоке и дувана не достају за набавку већих количина хране, у годинама суше мора највећи дио сељака у далматинској Загори тако да редуцира и скучи своје издатке, да се може говорити о формалном гладовању. Тек малени дио становништва Загорја налази у приморским мјестима, у првом реду у индустрији (односно у оно неколико рудника посијаних по Загорју сјеверне Далмације), толико посла и толику зараду да може прехранити себе и своје. Његова кредитна способност тако је слаба, а презадуженист хронична појава, да не може на кредит да добије ни новца ни робе колико би

613