Nova Evropa

Свакога ко се међу Словенцима залаже за Југословенство (али не у смислу Г. Пт. Булата), и за што ужу сарадњу словеначке културе са српскохрватском културом, . управо вређа мишљење које износи писац поменутог чланка о ликвидацији данашњег словеначког књижевног језика. Ко има права да одређује Словенцима рок, докле смеју да употребљавају своје »књижевно наречје«! Ко има овлаштење да генерацијама које су баш из љубави за словеначки језик спасавале ову нашу заједничку земљу пред Немцима и Талијанима, без икакве стварне потребе и користи за Југославију, намеће борбу против хегемоније српскохрватског језика» Узалуд писац зове у помоћ Враза, Мацуна, Разлага, Мајера, и друге Илирце, — ово су мртва имена, сведоци једног другог доба и друкчијих потреба. Узалуд настоји да с помоћу мртвих обара живе, кад готово нико у Словенаца не схваћа појам »Југословенства« тако како га излаже Г. Рт. Булат; да је, наиме, словеначка култура као нека банка која не може да се држи, па је потребна »тиха и постепена« ликвидација, а њезине преостале вредности треба да пређу У »музеј«... Сви се сећамо времена кад су нам с оваквим тврдњама долазили Немци и Талијани, али ни онда нам југо: словенска идеја није била, као "ни данас, негација, већ употпуњење, усавршење онога што јесмо и што живи у нама, дакле наставак уз заједничку припомоћ и сарадњу, а никако ликвидација у корист бројнијег и јачег. Процес у случају Словенаца данас није исти као што је био некада, у случају кајкавског и чакавског дијалекта; случај Словенаца није само филолошко питање него је читав чвор питања, и тај чвор може да се разреши или разумно и у релативно дугом времену, или »мачем«, а никако »ликвидацијом«. Питање језика и културне индивидуалности врло је крупно и замршено психолошко питање, а све овакве ствари траже у најмању руку своје време и своје нарочите услове. Од свих времена, ово данас понајмање је згодно за то.

Занимљиво је да нас, према схваћању Г. РПт-а Булата, на ликвидацију словеначког језика гони »живот«, и да смо »догађајима управо приморани, да тражимо једно срећно решење тако крупног питања као што је јединствени књижевни језик«. Занимљиво, велим, јер нико од нас не може да себи тачно представи, шта и ко је тај »живот«. Каква нас витална потреба гони на то, да онима који желе да сачувају орган свог духовног живота, »ликвидујемо« тај орган, да обарамо једно бујно и здраво дрво које још роди за све нас корисним плодовима, те да нагонимо Словенце на одбрану против Југословенства, које у ствари значи победу начела синтезе над начелом хегемоније» Ја напросто не могу да догледам тај »живот«, који у доба тешких еко-

43 _