Nova Evropa

___Онај ко успе да се, за извесно време, снађе и прибере у складном медитирању и у сплету оних на површини ргзломљених, расцепканих, а помало и неодређених мисли, које се крију такорећи за сваком запетом Жидова »Дневника« (»Рабез де Јоштпај«, објављен у »МочуеЏе Кеуџе Етапсалве«, у бројевима од јуна, јула, августа, септембра, и октобра 1932), тај ће констатовати страсну борбу која се одиграва и ломи у целој сјајној и дубокој души Андре Жида: контрадикторно, меланхолички поразно и крваво, са свим знацима дубоког понирања. Чини се, да се у тим мислима, исписаним на маргинама једног растрганог живота, стално у помицању и у кретњи, крије закашњење једног трагичног признања, једне тешке и мрачне осуде; њу Жид искрено исповеда, и бележи у име целе своје личности и у име целе своје генерације. Још у »Конгу« и у »Чаду«, Жид је дубоко осетио човека, људску стварност и човечје патње, а Пјер-Кен (Шеоп Pierre-Quint: »Andrć Gide«, 1932) сведочи, да је тако било још и пре, само да су религијозно-еванђеоске преокупације (»Миташа еф #:2«) силиле Жида да се за извесно време држи што даље од целокупног друштвеног и реалног збивања, дајући својој уметности оквир артистичке рафинираности, која је доживела успон у последњем блеску предратне литературе. Рат, и све оно што се затим збило, нису могли оставити индиферентном једну тако узнемирену и тако многоструку природу као што је Жидова.

Ово опште тумачење, увек само апроксимативно, може се узети као полазна тачка. Мада, у суштини, цела Жидова стваралачка делатност — од »Иморалиста« па до »Кривотворитеља« (»Гез јамх-топпауештв«) — не представља друго до фино и дубоко обрачунавање. и декадентно сецирање једног друштва на издисају, ипак је у њој темпераментност била обуздана грацијом и господством велике традиције стила, која се стално револтирала, носећи у себи узнемиреност свог скрханог столећа, контрадикторног и компроми тованог. Према друштву, у којем је фатално имао да дејствује, Жид је својим уметничким реализацијама представљао сталан сукоб и разрачун. Социјални незадовољник, он је под видом литературе, изнео на свој начин цело стање иманентних објеката и незапажених кретања према смиривању. У дубоком уверењу, да је у том ставу изгнаника и протестанта садржан уједно и последњи крик предратне Европе, Жид је у великој линији савремене литерарне Француске (Пруст, Валери) представљао побуну социјалну, литерарну ускомешаност, сексуални револт, социјално-интелектуалну анархију. Он је, повлачећи муке свога друштва у распадању, по траговима који иду од Достојевскога, и не-

178