Nova Evropa

знајући још за Фројда, — јер велике су идеје епидемије које се распростиру зраком попут бакцила, — ставио сексуални проблем у центар свих унутарњих друштвених и индивидуалних дешавања и катарза, подигавши га на ступањ мистичко-религијозне драме. У ствари, он је протумачио овај дубок и карактеристичан драматски прелом западног друштва, анализујући га до личне дисолуције, и режући својом екстремно напетом психоаналитичком снагом декадентну дубину друштвеног организма до растварања. Као Пруст, Жид је допринео негативном и деструктивном разголићењу извесних друштвених лажи, којима су тобожњи бриљанти извањских приказа давали илузију живота, опстанка, и битисања. У својим списима, Жид је јасно упозорио да је он дубоко свестан ове своје мисије и ове своје позиције; а ипак није нагласио потребу да кроз своју уметност упозори или потсети на тенденцију, или на обрачун. За разлику од многобројних савремених социјалних писаца, који човечанску стварност изражавају посредно и полемички, и непомишљајући да у томе иду стопама последњег Золе, или чак и Мопасана, Жид је ову стварност, виђену кроз трагично-опскуран новински дневник догађаја и жуте кронике, попео на транспозицију једног лиризма, који представља одалечење од свагдањости и издизање на висину форме и на правилност мере. |

Овај интимни сукоб, који је стално раздирао Жида, у читавом комплексу његове контрастне личности, запажа се јасно и изразито на странама његова последњег »Дневника«. = »Није нимало тачно« — каже он — »да се ја данас осећам „хуманијим' него онда кад се нису могли пронаћи трагови оваким бригама у моме делу. Ја сам једноставно настојао да им забраним приступ, сматрајући да оне немају ништа заједничко с уметношћу. Али, ко да се још усуди говорити о уметности у ово наше доба» Радије ћу престати писати него ли прећутати оно што испуњава и распиње моје срце.« — Разлози овог осећања леже у чињеници, што се »налазимо у добу кад све има да се поново стави у питање. Никакав прогрес човечанства није могућ догод оно не стресе са себе јарам ауторитета и традиције«...

Карактеристично је, да се ова тежња за ослобођењем од традиција, и овај полет ка једној новој утопији, јављају у часу кад Жид лично осећа и исповеда своје »растуће неповерење у себе сама«. Нема сумње да су сукоби и јаз, који га деле од друштва и од свега онога што се данас збива у срцу старе демократске Европе, толики да се осећа изгубљеним.. Неимајући веза ни са ким, а понајмање са хеленсколатинском оставштином или медитеранско-католичком традицијом (која би га, у најбољем случају, могла да поведе

179