Nova Evropa

стане илузија да звукови и значења иду сваки на своју страну«. Најглавнија је значајка позитивизма, да он насилно спаја статичко са динамичким, теоретско са практичним. Контрадикција је на тај начин неизбјежива.

Има право Г. Назор: гласови нијесу »само неке празне посуде у које се може сад једно а сад друго улити«; »глас« и »садржина« два су потпуно хетерогена феномена, те не могу да буду доведена ни у позитивну ни у негативну везу. »Садржина« је језика акт, процес, креација, увијек друкчија, поникла на увијек новим осјећајним вибрацијама; а »глас«, узет по себи, механичко-статичка је конструкција, која има само практичне циљеве. Апстраховање од појединих прелијева акцентуације у говору, тојест од његове фактичне стварности, и рашчлањивање ријечи на вокале и консонанте, значи теоретску смрт језика, али и његову акомодацију пракси, нужну у извјесном погледу. (Пракса није идентична са стварношћу, како мисли позитивизам!) Ако хоћемо да научимо неки језик, потребни су нам рјечници као збирке ријечи у њихову статичном стању (у њима Дантеова ријеч »алпот« има увијек исто значење); потребно је растављање појединих израза на вокале и консонанте, јер без тога нема ни флексија, ни науке о гласовима, ни ортографије, и т. д.. Али наглашујем: ова процедура има само практичне сврхе. Практично-статички став, потребан духу људскоме; конструјише онај облик реалности који називамо физичким. Позитивизам замјењује и мијеша физичко-практично са спиритуалном стварношћу, и то је једна од најкобнијих заблуда људскога ума, уколико она апсолутно затвара пут разумијевању најбитнијих појава реалности.

Нека уважени Г. Назор не схвати ове моје опаске као уперене против себе. Мени је јасно да је његова погрешка нехотична. Он ми је само дао прилике да се дотакнем неких проблема који су код нас потпуно »фегга incognita«. Није ми било ни до какова довијања или надмудривања, него до нечега што сматрам од капиталне важности за наш духовни живот. Питање спиритуализма или позитивизма није само лингвистичко питање, него опћенит проблем оријентације према животу, јер засијеца дубоко у све проблеме, и соци-= јалне, и културне, и етичке, и т. д.. Искористио сам ову прилику да покажем, на опипљивим примјерима, како једино спиритуалистички став захвата реалност у њеној присној непосредности, држећи да је то потребно у наше дане више него икада.

Надам се да сам увјерио Г. Назора како нијесам »несрећно склизнуо у нешто горе него што је натурализам и позитивизам«.

Рг. А. Халер.

187