Nova Evropa

pešhirene glave fi perčini visjeli im niz ledja zategnuto, jer na njima bili bhrupni ilici od srebra. S jedne i s druge strane djedu stajahu duije prazne sfolice podobne njegovoj, a prema njima manji stočić, bez naslona.

— Pomoz' Bog i dobro veče! — progovori Obrad i sagnu se h djedu, pružajući desnicu sve do zemlje. -— Evo sam Ba doveo haho si zapovjedio. Abo smo zabasnili, ne bijaše moja brivnja; star je i debeo, pa ne može hodaH.

Tada Bogdan suojim dugim čibuhom pobaza ljebaru šuthbe stolicu do sebe, fe jedan i drugi sjedoše.

DoPftoru Milinu činilo se da je zarobljenib šfo ба silom dognaše u fe planine, i mnogo uspomena sijevnulo je u frenutaP pred njim. Sjefi se babo ба varošbhi seljaci pričebuju: obo njega nagrne suve živo u hući, gologlavi hlanjaju se i mole oproštenje, a da ni sami ne znadu zašto. — A oudje... pomisli, i bijaše боћор пађинн зе. Мо bad na sfarčevu licu spazi blagi osmjeh, i had se opomenu djetinjstva, pa isto fahoš svoga djeda, malo šfo se ne sagnu da starom Bogdanu rubu poljubi.

— Ja sam došao pomoći Polibo mogu, — reče, — i bPažite mi gdje su bolesnici!

Djedo ne odgovori, već hao da se iznenada sjetio, poviče:

— Krstane, oduveži pse!

Vihnuo je taho, a onda nastavio gotovo šapućući:

— Bolesti u ovome domu, hvala Gospodu, nema. Samo ranjenihb.

Mahnuo je ruhom unucima da se uklone, a zatim prizvao nevjestu: možda ženu suoga пајзћатјева шпића, Боја 10 ресе тотаде розштран.

— Vi odlazite... a fi donesi!... Gospodine, umoran si, a večera nije gofova. U mojoj si Pući, a rana je ranica što se na dernecima dobiva, a ne u junačbome boju. Samo šfo je curi na obrazu, i fo je belaj!

Neujesta je donijela meda u saću što se i na slaboj svjetlosti žutio hao zlato, pa zrelih bPrušaba bafvača jednabo slathih hao med. A onda fibvu rabije prepečenice, što je mirisala pelinom i smrehom. Djed najprije ponudi gosta, pa sebe, a onda i Vuhana, boji Тарса је bijaše djed. No fim ga imenom nisu zuali, već sama Bogdana, doble ga VuPban ne zamijeni u starfešinstvu.

— Veliko se ovdje zlo dogodilo! — poviba starac. — 1 пе pamtim da je ibad u nas ranjena žensha glava!

Bogdan govoraše nemičući se i polabho, umorno, ali možda htjede sačuvati dostojanje Које ти [јећа патетихе; Фа јел huća gorjela, valjda se ne bi вапио.

— Ti ćeš mojoj unuci Smilji udesiti ranu ftabo da se i ne zna gdje je bila... Lijepa je cura, vidjećeš, pa grehota, i sinu mi Vuhanu jedina bći. Aho s fe rane postane usidjelica, bolje da umre, i bolje da je nihad majka nije rodila!

385