Nova Evropa

БА

тање о кривици за Рат не полаже много важности, иако је његово дело у својој сржи студија о том питању. Чини се да он увиђа, да полемика о кривици за Рат данас нема практичне важности, осим уколико пружа прилике да се одмери и схвати значај данашње дипломатске борбе у Европи. Осим тога, по мишљењу професора Свена, ниједан дипломат, ни група дипломата, нису одговорни за Рат. Одговоран је био цео један нараштај:

Као баштиници велике традиције, ови људи су много добра учинили што ће прећи у својину човечанства заувек. (Остварили су снове из 1848 у већем сјају него што су сањари о њима сањали, а и осим тога су још много постигли, Можда ће у току времена њихова слава расти. Али за оне од нас који припадају генерацији која је иза њих следила, ову славу вазда помрачује трагедија која их је коначно уништила. На крају су окаљали све што су имали. Употребили су знаност, којом су се толико поносили, за изналажење нових метода касапљења, Служили су се својим дивним економским системом за уздржавање војсака за клање. Проститујисали су своје најплеменитије идеале у сврхе ратне пропаганде. Дали су своје синове као храну топовима. У очима њихове деце која су избегла тој хекатомби они морају заувек остати генерацијом која је много и речито говорила о слободи, хуманости, знаности, и прогресу, а која је нагнала милијоне младих људи у смрт, сред највеће лудости у историји,

Ово дело, одлично с техничког и научничког гледишта, има, по мом мишљењу, неколико озбиљних мана. Писац је велик противник марксистичке теорије о економском детерминизму (иако он то отворено не каже). Он се мучи под апсурдном идејом, да људи сами стварају историју. А то га доводи до чудних заблуда. То га хвата у замку кад настоји да делатности међународних банкара сведе на формулу која се оснива на личним мотивима; и опет, кад покушава да дефинише економски империјализам.

На једном месту, например, он тврди ma je »Weltројфак« предратне Немачке била усвојена »јер је била знак величине«. Он изјављује да су немачки заговорници експанзије морали »измислити« економске аргументе у прилог колонизације. Али, неколико страница даље, признаје да је Немачка под великим притиском тражила нова тржишта за своје индустријске производе: »Због неактивности немачких тржишта, индустријалци су били присиљени да извозе велике количине робе у иностранство, нарочито у Русију, продајући своје продукте уз малу или никакву корист на првом тржишту које би нашли«.

Исто тако, из дела који је посвећен ситуацији на Балкану добија се утисак да је Балканско Питање, и поименце спор између Аустрије и Србије, било у ствари конфликт међу

421