Nova Evropa

тичари« а ко »реалисти«; па не би било тешко показати, да Динко Шимуновић стално »нагиње реализму« и »приближује се стварности«, — наравно, оној стварности која њега окружује. А Г. Богдановић, на једној страни, ту стварност не познаје, или неће више за њу да зна (баш као да она ради тога мање постоји); и, на другој страни, Г. Богдановић сматра романтику и романтичарство у литератури преживелим књижевним родом, који нас се »више не тиче«, — што је поуздано заблуда, поготово за једног књижевног критичара. Јер ево како ту стоје ствари.

У књижевној повести, као што је познато, измењују се, углавном, две струје: она која нагиње романтици с оном која се приближује стварности. Тешко је рећи, кад и где једна престаје а друга почиње; а понајчешће се преливају једна у другу, па у књижевности једног те истог народа могу бити обе заступане у исти мах. Да, могу у једном и истом народу, у разним крајевима и на разним подручјима, прилике бити такве да погодују супротним духовним струјама, те да у истој књижевности долазе до израза напоредо. Напокон, може се чак догодити да се сами књижевници сматрају представницима једне струје, а стварно су представници друге, и обратно. Тако смо ми, например, дубоко уверени да се ово догађа и у нашем случају; т. ј. да Г. Богдановић говори о Динку Шимуновићу као писцу и психологу »средине и људи једног ранијег времена«, док је он стварно приповедач данашњег Далматинског Загорја, док, напротив, Г. Богдановић сматра себе представником »литературе овога времена«, т. ј. данашњице, а ми мислимо да је он — у најбољем случају — представник тек наше сутрашњице, дакле не реалист него романтичар! То може изгледати парадоксално; али, ко се мало боље замисли, видеће да је тако.

М. Ћ.

DINKO ŠIMUNOVIĆ: DURCIN.

Nisam želio proljeće još onda had sam bio dječak, a ni moji vršnjaci u selu. To je siromašno doba i u Вис! зрева malo: duga zima staro pojela, a novo nije prispjelo. Nešto cuijeća, rijetbo sunca, mnogo Piše, i mučan rad na blatnim njivama.

A baš onih dana, boje sam dobro zapamtio, nastajalo proljeće. Sjedio sam pod murvuom na hamenoj ploči: iza mene Биса, a pred očima pusti drum blistav od zadnje Разе. Јако зипсе sjalo, zelenila se žita u polju, a na brdašcima počele cujetati voćhe, tištila me u osami zlovolja i frnci prožimali od vlage i studeni.

434

Om O