Nova Evropa

U ovim rečima, zar ne, sadržana je sva težnja jedne civilizacije koja je znala i osećala šta hoće,

Rim je takodjer, u svojim naporima — na osnovi politički univerzalnijoj, imajući pred očima imperij a ne grad, svet a ne varoš, — došao do svoga cilja. Isto tako Srednji Vek, s pomoću katolicizma, u vizijama Inoćentija II i Dantea. Od Renesanse naovamo. otvoren je ponor u kome mogu da se sretnu samo poneke velike i značajne etape sigurnosti i jasnoće, zaokružena stoleća stanovitih duhovnih celina (izmedju kojih, naprimer, sama civilizacija Renesamse, a onda XIX Stolećel, dok mi danas, očigledno, živimo na prašu stoleća koje apsolutno ne zna šta hoće, ne zna kamo se kreće i koje kao slepac tumara po mraku sveopšte izbezumljenosti, »velike anarhije« (Ferero).

7. *

Postoji psihoza duhovne anarhije, potpunoš lutanja bez pravca i bez vodjstva, One duhovne snage na kojima je Benedeto Kroče {u svojoj sjajnoj »Istoriji Evrope Devetnaestog Stoleća«) hteo da sazida osnove savremene civilizacije, davno su već u stanju likvidacije, i iz dana u dan, povučene našom savršenom bezglavošću, gube svaki otpor i svaku ravnotežu. Kroče ih je još video koncentrisane u religiji slobode; i, davš: detaljnu analizu onih pokreta, koji se paralelno nižu u duhovnim i političko-ekonomskim emanacijama XIX stoleća, on Jasno uočava gde iz njih izbija tačno uokvirena vizija veličine toga stoleća.*) Ali se o tom njeđćovu sudu vodi fatalna diskusija u današnjoj generaciji; jer dok Kroče i Guljelmo Ferero vide u XIX Stoleću jedno veliko stoleće, koje Je svesno ispunilo svoj krug bitisanja i cilj svoje misli, dotle ogroman deo intelektualaca sadašnjice šleda u njemu početak kraha jedne civilizacije, koja izražava sušlinu Evrope. Nesumnjivo je, da je ı Kroče. taj vidoviti duh kome je retko kada stvarnost mogla izmaći pogledu, zapazio već jasno, kako je u Evropi

»nakon Sedamdesetih usahmula wvaka aktivna meditacila moralnih i političkih stvari, i vera koja stvara i obnavlja, i toplota i oduševljenje koji alede veru; koliko su ova slaboća i ova vrsta duhovne praznine bili pogibeljni, te kako se pogibelj ne smanjuje već postaje sve to težom kad se, oslobadjajući se od materijalizma, od naturalizma, i od pozitivizma, i započinjući s uzvišenim filozofiranjem, otišlo na zakučaste staze misticizma i racijonalizma: pogibelj, koja je predstavljala formiranje i pomicanje jednog lažnog ideala, Uveti zato bili su u već postojećim snagama modernog sveta, u njegovoj neumornoj aktivnosti indu-

#) O ovoj knjizi Kročea pisano je u »Novoj Evropi« u dva maha: B. Radica: »Benedeto Kroče o duhovnim snagama savremene Evrope« (XXIII, 405-412); i A, Haler: »Kročeova dstorija Evrope u XIX veku« (XXV, 450-461),

396

OJ BU