Nova Evropa

(»Живе моћи«); у њему је приказао народно схватање хришћанства у његовој правој суштини. У тоновима Нестерове насликао је опет жив и сјајан тип обичне сељакиње, праве мученице, која кроз патње понизно иде к признању Христа.

У приватном животу, Тургењев није био срећан. Велики писац, стално окружен ревносним штоватељима и радозналим посматрачима, у ствари, био је сам самцат и цео је свој дуг и славан живот провео у тихој осамљености, седећи увек »на рубу туђег гнезда«. А и књижевна слава, како ћемо још видети, доносила му је много неприлика и огорчења. Прикривена туга несхваћенога, отуђенога, неосновано увређенога, огледала се на њему крај све његове уобичајене спољне расположености. Паулина Вијардо (У!агдоћ), која га је тако добро познавала (а била и главним узроком његове осамљености), називала га је »је plus triste des hommes«. H баш зато се он — на први поглед тако миран и уравнотежен уметник, један од најромантичнијих песника живота, — тако често обраћао смрти, и сликао је кадикад у страшним и фантастичним облицима. Он који је изрекао, да се »само с њом, само с љубављу држи и креће живот«, и који је њој био посветио најбоље своје стране, био је сам несрећан у љубави, непознавајући потпуне узајамности и немогући да се сједини с оном коју је волео кроз цео свој живот. Много је и често описивао љубав, али није приказао никад ниједан срећан брачни пар (осим, можда, родитеље Базарова, и још Фимушке и Фомушке). У љубавним сценама доказао је високу моралну чистоту и танкоћутну осетљивост, избегавајући сувишну реалност при сликању непотребних, за широку публику толико привлачних, ситница. Сурову збиљу живота прикривао је узвишеном магловитошћу романтике, — слично Чехову.

Целокупни живот Русије, у раздобљу од неколико деценија прошлог столећа, приказао је Тургењев сјајно, уверљиво, и објективно, у својим делима, која зато — поред своје уметничке — имају и велику историјску вредност и значење. Друштвене покрете умео је показати с оних страна које су још мало кому биле разумљиве, неупуштајући се притом у тенденцијозност и недајући се завести самим идејама, маколико ове биле њему лично симпатичне. Зато је морао доћи у сукоб са младим и бујним руским друштвом, које је тек изашло било на поље самосталне политичке и социјалне делатности. Па се је више пута и оштро разишао са тим друштвом, које је и од уметника окрутно тражило служење својим интересима, руководећи се безобзирно речима познатог »друштвеног (грађанског) песника« Н. А. Ње-

красова: »Допуштено ти је да не будеш песник, али грађанин мораш бити«...

445