Nova Evropa

Основне црте стваралачке личности Тургењева добро су се одражавале на карактеру његових главних јунака, такозваних »сувишних људи«. Они нису били борци који би поносно устали и јуришали противу света или друштва, у име конкретних циљева и са тачним планом; нису били ни обични пословни људи, који раде на свом малом али корисном практичном послу. То су били, напротив, људи који нису могли ни победити свет, нити су били кадри с њиме се удружити на заједничком раду. Њих је живот одбацио, као нешто њему непотребно, сувишно, то су били »патници, а не бунтовници«, русифицирани »Хамлети Шчигровског Среза«. У тој сјајној галерији сувишних људи (коју су, успут буди речено, започели Грибоједов и Пушкин, наставио Гончаров, и завршио Чехов), најефектнији је Руђин, који је нарочито изразито утеловио у себи све карактерне црте тих за руски менталитет толико типичних људи. У вези с овим, треба напоменути да није тачно раширено мишљење, да је Тургењев измислио толико популарну реч »нихилист«; он ју је тек популаризовао, а први ју је донео у литературу (1829) познати Надјеждин (у свом чланку »Скупина нихилиста«, у којем говори о Пушкину и неким његовим савременицима).

Тургењев је надасве волео Русију, и био је у мислима и душом увек с њом. Још пред своју смрт, у часовима тешке болести, писао је он из иноземства свом интимном пријатељу, познатом песнику Ј. П. Полонском (маја 1882): »Када будете у Спаском, поздравите од мене кућу, врт, мој млади храст, — домовину ми поздравите, коју можда нећу никада више видети«; и мало касније (децембра 1882): »Мене несамо зове, мене вуче Русија«. И цело руско друштво, а напосе његови читаоци, искрено су и одано волели Тургењева. Раније и случајне несугласице биле су заборављене, и задњи његов боравак у Русији претворио се у величанствено славље. Његова је смрт имала карактер праве народне несреће, 'а сам спровод задобио је невероватне димензије. Тада је био цењен и вољен и од целе Европе, а понаособ од све словенске браће, међу којима су га Хрвати и Срби познавали и преводили много и са љубављу. Видљивих трагова код Југословена оставио је додуше мало, премда се некоји писци држе као његови ученици и следбеници (на првом месту Ксавер Шандор Ђалски). Сличност се међу њима испољује, наравно, тек у сижејима, у социјалној припадности јунака, и у општој карактеристици амбијента у којем се одиграва радња (углавном, »племићска гнезда«), док су начин и методе обраде, гледишта и погледи на свет, и цео дух стварања, посве различити, каткада и опречни. Узроци су овог интересантног факта компликовани и разнолики, и овде то само констатирамо. Тургењев је фини естет, који је одано служио лепоти,

446