Nova Evropa

нити »кулер« (друга боја осим бијеле и жуте) уз »кулер«. Ово правило — преведено из језика грбова у језик застава — значи: да само бијела или жута боја може да дијели остале боје (црвену, плаву, црну, и т. д.) једну од друге. Старије су заставе листом одговарале овом правилу; данас, кад се више не пази строго нато, има и неправилних застава, али не много, — једва десетак. С овог је гледишта наша државна застава правилна, јер су у њој плава и црвена шара одијељене једна од друге бијелом бојом, дакле »металом«. Руска тробојница, напротив, била је неправилна, јер су на њој те двије шаре лежале једна до друге. Ова тробојка, која се до слома Царства вијала на руским трговачким бродовима, биће да је најстарија од свих неправилних застава. Али ова бијело-плаво-црвена триколора није никад била призната као застава Рускога Царства, већ је — још првих година ХХ стољећа — изашла била владина окружница, којом се упозоравало државне уреде и опћинство да то није застава Руске Царевине, те да се ондје гдје је мјесто државној застави не смије вијати. Ова царска наредба, која данас изгледа чудна и помало смијешна, има свој разлог, наравно, првенствено, у царистичкој политици онога доба, јер се овакој застави, као свакој триколори, придавао демократски значај револуцијонарног поријекла; али су посриједи били и хералдички закони. У хришћанској хијерархији средовјечне католичке Европе, Цесар, који је номинално стајао над свим краљевима, имао је, као врховни владар хришћанства, право на златну боју у грбу, односно на жуту у застави: отуд потиче царска црножута застава, коју су послије пропасти Римско-њемачког Царства присвојили Хапсбурговци, те се све до Свјетског Рата вијала у Бечу. Краљеви су, по истом правилу, имали право на сребро у грбу, којему у застави одговара бијела боја. Тако видимо да сва краљевства средовјечног постанка у католичкој Европи, као Француска, Енглеска, Пољска, Угарска, Чешка, Хрватска, Португал, Шкотска, Данска, имају заставе бијело-црвене, бијело-плаве, и сличне. Тако је и руска царска застава била — црно-жутанаранчаста, јер се жутом бојом обиљежавало царско достојанство, наслијеђено из Цариграда с осталим амблемима Царства преко Палеолога.

Данас имају заставу са жутом бојом само двије краљевине: Шпанија и Шведска, и то захваљујући царском достојанству краља Карла М, и побједама Густава Адолфа којега су њемачки протестанти уздигли изнад Цесара. И далматински грб имао је на плавом пољу, првобитно, сребрне леопардове главе, које су тек касније, кад се већ мање пазило на ова правила, измијењене у златне. Остале државе, изван феудалног европског круга, нису наравно мариле за ово пра-

523