Nova Evropa

много старију браћу. И по својој природи, млади Растко беше озбиљан и повучен, те се радије предаваше читању светих књига него витешким вежбама и политичким сплеткама. Он је изблиза посматрао велике напоре Немањине у стварању рашке државе; али се у то доба није много одушевљавао његовим делима. Ни велики светски и балкански догађаји тога доба не интересују га много, — он је као у неком верском заносу: чита Свето Писмо и хагијографске списе, одушевљавајући се легендама о животу светаца и хришћанских мученика. У такову верском настројењу, Растко је још у 17. години свога живота одбегао од својих родитеља у Свету Гору и замонашио се.

Света Гора представља у то време независну калуђерску републику; у њој се налазе многобројни манастири, ћелије и пустињачка насеља, у којима живи неколико хиљада калуђера разних нацијоналности Источне Цркве. У Савино доба, Света Гора је на врхунцу свога значаја као духовно-верско средиште и светилиште Источне Цркве, као најзначајније жариште византијске верске културе, и као духовна спона за православне цркве разних нацијоналности. У тој духовној атмосфери, сред благе приморске климе и природних лепота Атоса, проживе Сава петнаест најбољих година свога живота, у сталној молитви и посту, и у читању светих књига. Он је врло реван као светогорски монах, он ради тешке послове, мучи своје тело, служи испоснике по усамљеним пећинама, а притом даје краљевске поклоне гдегод стигне. Својим животом и радом, обилним прилозима манастирима, па и својим пореклом, Сава убрзо избија у прве редове светогорске духовне заједнице. Године 1197 позове он к себиим свога оца Немању, који се годину дана пре тога беше одрекао световне власти и закалуђерио. Са својим оцем проживео је Сава неколико година, и уз његову сарадњу саградио је манастир Хилендар, да у Светој Гори достојно представља српско име, српски народ, и српску цркву.

Али, сем верско-духовног посвећења, Сава је на Атосу имао прилике да се упозна и са другим странама живота Византије, са њеном материјалном културом и са политичким приликама у њој. Он је често ишао у Цариград ради свршавања манастирских послова, па је том приликом могао уочити слабе и јаке стране византијске патријаршије, као средишта православља, и византијског двора, као најважнијег средишта ондашње светске политике. Најзад, на Савино образовање и држање утицао је у то доба врло много и ње гов отац Немања. Сава је необично волео свога оца, као што је и Немања Саву, па је под дејством ове љубави Сава све више улазио у световно-политичке бриге свога оца. На тај је начин Немања, можда и нехотице, преносио Саву из њего-

68