Nova Evropa

мојем схваћању Др. Смодлака је био лађар, а Др. Тартаља стројар, који је помицао лађу. Ми остали смо били на тој лађи официри и момчад, који смо вјерно слушали лађара и стројара.« ИМ онда прича опширно, »ко је покренуо тај покрет, ко га је покретао, и ко га је напустио«. Др. Смодлака није покушао побити ни бројке и наводе Јакова Чулића, ни казивања Анта Ружића; он се, у својим даљим чланцима, обарао само на Дра. Тартаљу, без нарочите везе с оним што износи, и, завршујући — као што смо видели — пред скунштинске изборе прву серију својих чланака, стигао је до убијства малене далматинске Демократске Странке од стране Аустрије, оправдавајући то убијство »тијела», док су како каже — »дух, који није могла да убије Аустрија, убили они који су му се изневјерили издајући се за демократе, те су тако постали гробари овог идеалног покрета«. И ту му »у грлу речца запе«, јер »друга серија чланака под овим насловом«, коју је обећао за »послије претстојећих избора«, није још — како већ рекосмо — ни до данас почела излазити. Да ли се »борио па се уморио« Др. Смодлака, или је то опет једна од оних пауза у којима се опоравља за ново вођство, за нове трагикомедије» — Свеједно. Ми се с њиме опраштамо и завршавамо овај наш разговор, понављајући да га нисмо ми ни изазвали ни отпочели, већ смо га — по дужности јавних радника — морали прихватити. Али, пре него што одложимо перо у овој полемици, хоћемо да покушамо = и пред собом и пред читаоцима — да проникнемо у ствар, да објаснимо случај Смодлака, који очигледно није без везе с оним што се код нас иначе догађа и с оним што смо и какви смо и као народ у целини, те који нас и не интересује толико као случај колико као појава.

Имамо пред собом човека који се је — крај свих својих мана и слабости што сада тако јасно избијају на видик —, У младости и пуној зрелости, одвајао интелектуалним способностима и јачином воље од других наших политичара и јавних радника, успевајући да поведе за собом масе (Демократска Пучка Странка у Далмацији пре Рата) и да се наметне за вођу покретима интелектуалаца (Загребачки Конгрес); али који, жељан и славе и пара — колебајући се стално између небеског и земаљског царства —, није никад истрајао до краја у идеалним напорима, него се повлачио у критичним часовима, приволевајући се линији слабијег отпора, а објашњавајући своје напуштање вођства и дружине било болесним живцима било разочарањем. Постајући тако »гробарем« идеалних покрета, он је ишао и даље, па је за неуспехе, и

213