Nova Evropa

Књиге и листови. „Наша политика“ Пта. Николе Стојановића.

Југословенски Одбор у Лондону основан је за вријеме Свјетскога Рата, да организује покрет који ће створити државну заједницу Срба, Хрвата, и Словенаца, — Југославију. Југословенског Одбора више нема. Значи ли то да је и ње гов циљ потпуно постигнут» Државна заједница је ту; али је питање, је ли ту и Југославијаг Поклапа ли се јединство имена с јединством садржаја»

Да све то није још увијек упитник, или бар да још многи не осјећају као упитник, тешко да би дошло до најновије књиге Дра. Николе Стојановића, »Наша политика« (Београд, издање Геце Кона). Да је он на тај упитник могао себи дати потпуно позитиван одговор, сигурно не би осјетио потребу да данас, након двадесет година, обнавља напоре које је правио као члан Југословенског Одбора. Не значи то, додуше, да је ових двадесет година протраћено узалуд, или да се нијесмо никако приближили циљу; али је чињеница, да се још данас тражи рјешење питања за која смо прије двадесет тодина очекивали да ће већ за пар година бити ријешена. Напримјер, питање државног уређења, питање администрације, и т. д.. Стојановићева књига представља зрело промишљен покушај да се ријеше та питања; а и многа друга, нова, која се прије нијесу могла ни наслућивати, а која су и на наше обале нанијели развој прилика и нова времена, несамо у Европи него и на читавоме свијету. Значајка је те књиге, да аутор постављени задатак рјешава пун вјере и оптимизма, онога дакле чега је код нас почело нестајати већ у врло погибељној мјери а што је ипак у првоме реду потребно да би се ишло напријед.

Оцјењујући ову књигу, морамо имати двоје пред очима: прво, да је она намијењена првенствено интелигенцији (којој уопће аутор у својим расматрањима придаје главну водећу улогу); и друго, да је писана у изванредним приликама (изашла је још за владе Г. Јефтића). Прво ће нам протумачити, међу осталим, пишчев став према федерализму; а друго, уздржљивост у критици режима послије године 1929. Ако пароле које се не смеју изговарати, али се зато утолико више шире, представљају неки трајнији програм, онда Др. Стојановић долази са својим ставом у опреку према већему дијелу народа, па кад би своју ријеч управио масама, књига би била непопуларна. Али он, интелигенат, пише за интелигенцију, за оне међу којима тражи вође народа, па је дужност интелигенције да његова разлагања прими с објективношћу и с поштовањем. Јер ако можда и није тачно мишље-

225