Nova Evropa

реалнији, па стога и у свему конкретнији. Према једном разговору са пок. Креком (што га је октобра 1918 изнио пок. Петар Рогуља у »Народној Политици«) из 1916 године, Крек вјерује, као и Супило, у остварење југословенске државе. У тој дубокој вјери они се битно разликују од пок. Пашића. Крек дијели државу на десет до дванаест провинција, које ће се преко својих сабора бринути за пољопривреду, индустрију, прометна средства, и слично. Провинције се имаду основати на економско-прометним разлозима: зато он удру“ жује Трст га Горицом, Истром, Градишком, Корушком и Крањском, као приморску економску сферу; а Штајерску и Доленску припаја Хрватској, као загорску економску сферу. Централни Парламенат му је дводомни: нацијонално-политички, и социјално-политички; у овај потоњи улазе заступници сталежа, дакле, то би био стручно-сталешки парламенат. У томе је погледу Крек претеча Мусолинијевих корпоративних организација. Крек, свећеник, за раставу је Цркве од Државе! Он је противник државних цркава, а за аутономију вјерских заједница. Он је — с обзиром на чињенице републикански монархист, или — како је седам година касније Стјепан Радић то протумачио —: за монархистичку форму а републикански садржај, ранији идеал пок. краља Петра.

Пок. Никола Пашић тешко се привикава на мисао о држави у којој би, осим Срба, били окупљени и Хрвати и Словенци. Он је нову творевину, која би се имала формирати, посматрао с уског становишта предратне Србије. Зато је он централист, научен на владу партије, или — тачније на владу шефова партија. Таким ће остати до смрти. Своје је погледе, а и своје бојазни, изнио 17. октобра 1918 у лондонскоме »Морнинг Пост«-у; ту он образлаже потребу стварања једне заједничке државе за све Србе, Хрвате, и Словенце. Истом тада! Наводи: »Мисао о једној федеративној држави била је забачена у току крфских вијећања, јер се не може ријешити питање, како да се обиљеже границе између ових грана једне исте нације... а осим техничких потешкоћа постоје и други, политички обзири...« Зато је Пашић, »да се прими идеја о једној јединственој Краљевини Срба, Хрвата, и Словенаца, која би — сходно Крфској Декларацији почивала на широкој бази локалне аутономије (Тоса! зе бомегпешеп)«. Те широке локалне аутономије није никада нико покушао провести у живот. Што су Пашићеви насљедници на власти мислили под »широким локалним аутономијама«, видјело се је касније када су стваране области, па бановине, па опћине. А можда би праве аутономије, макар основане и на локалној бази, биле скренуле наш државни брод на боље и срећније стазе.

386

Ен