Nova Evropa

гословенска племена у једну јединствену државу. Ми ћемо се овдје позабавити мало ранијим настојањима око тих спорова. Прије него што се позовемо на своја изнесена мишљења, покуцаћемо на врата људи који су у повијест нашега народа већ уткали, или сада уносе, своје име, да нам они — најпозванији — прикажу своје погледе. Почећемо с мртвима да се навратимо код живих.

Рођени револуцијонар, људина по тјелесној величини и умној даровитости, Франо Супило, посветио се је био од свога дјетињства хрватској народној мисли. У непрестану мијешању са истакнутим људима, а са оним особитим њухом што га је посједовао, није он могао промашити ниједну важнију чињеницу вриједну да је убаци на вагу народног политичког рачуна, и то увијек и свагда у служби свога народа. Тај необични усјеклица (аскет) живота, којему служба народу није никада дозволила да се загрије алкохолом или да обљуби жену, ни часа несумњајући о пуној и коначној побједи народне ствари, »ломио је и у сну рукама« разгонећи тешке слутње о могућим сукобима у уједињеној југословенској држави. Он је боље него ико, познавао и историју и навике и традиције и тежње и врлине и мане и Хрвата и Срба и Словенаца. И баш ради тога да би се избјегли сви сукоби будућности, и сва изигравања једних над другима, он подјељује већ изграђену у своме мозгу државу на пет аутономних тјелеса: Троједницу са Истром, Словенију, Босну и Херцеговину, проширену Црну Гору, те Србију са Војводином. Ова тјелеса имаду своје саборе и рјешавају сва питања: унутрашње управе, наставе, богослужја, пољопривреде, и унутарњег промета. За подмирење својих потреба имаду финансијску самосталност, која се у Сабору изражава у праву буџетирања и опорезовања за покриће својих издатака; уз ове саборе, покреће Супило централни Народни Парламенат, који ће се бринути за заједничке послове: спољне, оружану силу, заједничку економију, заједничка прометна средства, новац, факултетску образованост, и заједничке финансије. Ове своје мисли прибире и слаже Супило у један састав, који он у јулу 1917 предаје британском Министарству Спољних Послова, и Јоци Јовановићу, акредитованом посланику Српске Владе у Лондону. Супилу није било дано да свој програм заговара и у уједињеној отаџбини; али су зато његове сугестије, након осамнаест година, постале актуелне.

Сличан Супилу, у родољубљу, био је Др. Иван Крек, отац словеначког задругарства и један од оснивача Словенске Људске Странке. Он нема ширине Супилова погледа; више је пјесник и више идеалист, док је Супило у политици

385