Nova Evropa

стегла душу и живот... Два политичка правца, која су дијелила Српску Владу и Југословенски Одбор за вријеме Рата, свагдје су се манифестирала... Та два правца постоје и данас у нашем јавном животу. Правац Г. Пашића данас је на кормилу, а овај други је у опозицији, и представљају два различита назирања на наш народни и државни одношај, Не мислим да владајући правац има будућности, и ради тога што представља политику наметања, а и зато што је досадашњи режим дао такове резултате да свак осјећа његове несносне посљедице. Хрватски народ представља најачи отпор проти овога режима и његова је задаћа да помогне извући земљу из овога стања...

Тако је говорио Др. Трумбић 10. јуна 1923. А Др. Анте Трумбић, предратни стваралац југословенске оријентације у хрватској Далмацији, свештеник класичног посвећења српске Шумадије као југословенског Пијемонта, као предсједник Југословенског Одбора (од 1914 до 1918 године) најувјерљивији пропагатор за стварање јединствене југословенске државе на рушевинама Аустроугарске Монархије, успјешан бранитељ југословенских државних и нацијоналних граница у дугим и мучним преговорима са Савезницима и с Италијом, — данас је најубјеђенији заговаратељ федеративног уређења југословенске државне заједнице!...

Вијећања Народног Вијећа од 23. и 24. новембра 1918 имала су ударити темеље и пронаћи форму по којима би се провело уједињење пречанских југословенских провинција са Србијом и са Црном Гором. На тим сједницама пало је много предлога. Они су се разилазили једино по форми, а по садржају су били слични. Једино предлог Стјепана Радиha, Bobe Tana још незнатне Сељачке Странке, разликовао е и по садржају. Његов предлог предвиђа оснивање савезне државе са савезном владом; та би влада имала да рјешава ова питања: вањских послова, народне прехране, те народне одбране; све остале послове рјешавале би аутономне парламентарне владе за Словенију, за Хрватску, те за Србију и Црну Гору. Уз те аутономне владе стајале би покрајинске за Херцег-Босну, за Далмацију, и за Војводину; и ове су одговорне својим саборима. Народно Вијеће прешло је преко овог предлога будућег сељачког трибуна; оно је било недорасло за тешке прилике у којима се тада налазила ова наша земља. Сваки је ауторитет био погажен; парола: »Нема више разлике између војника и официра«, избачена из вођства Народног Вијећа, распустила је и тако већ распуштене редове остатака војске. Генерали Шњарић, Боројевић, Михаљевић, и други, који су једини могли обуставити дивљање војника, који су могли завести ред и дисциплну, који су могли с успјехом оспорити Италији западне и југозападне наше крајеве, морали су устукнути. Они су били непоћудни. У

390