Nova Evropa

пса

опћенити пакт о неограниченој забрани рата. Ово је ријешење за Француску било, наравно, неприхватљиво, па је иза тог америчког предлога слиједио цијели низ француских нота које су истицале, да стварна неограниченост која би била могућа у једном територијално ограниченом пакту, као што би био онај француско-амерички, није могућа у случају територијалне неограничености, већ да се за потоњи случај треба да измијени садржај пакта с обзиром на обвезе које произилазе из Пакта Друштва Народа, из Локарнског Пакта, и из захтјева за неограниченим правом самоодбране.

У овоме питању, т. ј. у признању неограниченог права на самоодбрану, сви су се сложили, па је пристанак донесен у виду резолуције сенатора Бораха, да ће пакт о забрани рата бити израђен на бази међународног судства и сарадње Уније на пацификацији свијета. Келог (КеПовб) је међутим инсистирао, да пакт о забрани рата буде чист, без резерва и ограничења, и с највећом је скепсом одбијао све европске предлоге да се дефинишу у пакту употребљене ријечи. Као фанатик јавног мишљења и месијанизма Америке тражио је, да се свијет поклони тим његовим идеалима. Тако је Пакт и склопљен према жељама Келога, попраћен неким резервама које су порицале оно што је било речено у самоме тексту Пакта, и мада је прихват услиједио, ипак је Пакт све до данас остао торзо, који није умио да осујети ниједан од ратова који су одонда подузети (руско-кинески, јапанскокинески, боливијско-парагвајски, талијанско-абесински), иако га се стално наводило и зазивало. Његова је стварна вриједност за поједине потписнике тек у томе, што не дефинише ни рат ни нападача.

Статут Сталног Суда Међународне Правде у Хагу (приказан у протоколу од 16. ХИ. 1920) био је отворен за потпис свију држава наведених у додатку Пакта Друштва Народа, те би према томе Сједињене Државе имале једноставно да потпишу протокол, и да накнадно, прописаним уставним поступокм, затраже ратификацију извршеног приступа. Ипак је 24. 11. 1923 Хардинг (Машел (С, Нагафтб), тадањи предсједник Уније, одабрао други пут, тражећи од Сената да даде још прије потписа протокола свој пристанак. Предсједникова посланица била је попраћена једним писмом државног секретара Хјуса (Сћапев Е, Нибће5), у којем су изнесени извјесни услови за приступ. О том се материјалу онда расправљало пуне три године! Изнесени су сви аргументи против приступа које се уопће могло пронаћи: од онога да у Суду имаде судија чија се имена не дају изговорити, па до тврдње да је Суд чиста политичка институција. Ипак је (27. 1. 1926) Сенат — са 77 : 16 гласова — одгласао приступ,

405