Nova Evropa

Уније да те протоколе ратифицира није говорио, мада та обавеза слиједи и из предхисторије Париског Пакта и из привилегија које је Унија добила. Ствар је остала неријешена све док ју, средином јануара ове године, није покренуо предсједник Розевелт, тражећи да Сенат усвоји протоколе поднесене му још 1930. Од тог часа борба је вођена не толико о тим протоколима колико о самом принципу сарадње с другим државама. Додуше, сенатор Поп је на доста недипломатски начин (још 29. ХИП. 1934) најавио био да ће након ратифицираног приступа Суду предложити и пристут Друштву Народа, па је тиме опозицији дата могућност да приступ Суду побија из разлога да је то почетак једне погрешне и опасне политике. Ипак је зачудно да се тој опозицији прикључио и сам Борах, исти онај који је пре седам година у међународном судству видио субститут за рат и који је тако судбоносно упливисао нато да је Париски Пакт донесен као торзо, све у ишчекивању да ће бити израђен у виду цијелог једног система мирног рјешавања међународних спорова.

Опозиција је успјела да затегне дискусију о ратификацији тиме, да је предлагала нове резерве, па је Сенав у посљедњем часу прихватио још и једну четврту резерву, према којој Унија не би смјела да пред Стални Суд изнесе било који спор ако није прије тога покушала да у сврху његова ријешења са противником склопи било један специјални било један опћенити уговор. То је стварно значило, изузети испод јурисдикције Суда све оне спорове у којима су супротности дошле до толиког степена напетости да само једна срчана и брза интервенција Суда може да осујети рат, — исто оно средство рјешавања међународних спорова које је Унија прије седам година са толико емфазе и тако радикално хтјела да елиминира! За посљедња три дана сенатске дискусије стигло је у Бијелу Кућу преко 40.000 телеграма, тражећи да се одбије захтјев Предсједника. ИМ тих 40.000 гласова, појачани мегафонима једне ноторно проту-европске (поглавито Херстове) штампе, учинили су да у Сенату није постигнута она двотрећинска већина коју Устав тражи, него тек већина од 52:36 гласова. Са 40.000 телеграма, и са шест сенаторских гласова, у Унији је побиједио Ахриман! Главни аргуменат био је: Суд у Хагу је политизиран, те међународна сарадња значи опасност!...

Изнијели смо овдје тек оне моменте који, у графичком приказу, одговарају психичким депресијама изолацијонизма. Свака земља има такових момената; али међународна зависност не престаје ни у таким часовима. Није тачна тврдња, коју је Келог тако често износио: да су међународно-политички погледи демократских држава јаснији од оних других,

407