Nova Evropa

недемократских држава, и баш његова земља показује на|боље да томе није тако. Али без обзира нато, очигледно је да смо подједнако подложни провинцијским хоризонтима и да за те »провинцијализме« још не постоји никакав филтер. То тумачи и зашто је спољна политика многих малих земаља активна и свјесна својих обавеза, често више него она великих земаља, тако да оне у већој мјери носе бреме међународне сарадње него што би то њиховој снази одговарало; и обратно, да велевласти примају мању мјеру него што би одговарало користи коју црпу из међународне сарадње и притиску који врше на мање државе. То важи поглавито за Сједињене Државе и за Њемачку.

Преамбула Париског Пакта наводи, у једном свом одломку, да држава која повреди Пакт губи благодати које јој иначе припадају. Значи, да је потписом тог Пакта престала неутралност као правно добро (и коришћење једне државе неутралношћу друге), као што и рат губи значај правног сретства. У случају којег будућег рата морала би, према томе, и Америчка Унија да напусти своју политику неутралности, која је у њој исто тако традицијонална као и принцип колебања. Оба ова традицијонална принципа чине једну цјелину, јер гдје нема опредјељивања мора да постоји изговор. Тај је изговор традиција неутралитета. Човјека с улице такав индиферентистички став наравно задовољава, прво зато што зна да се на ратовима других заслужује више него у онима гдје га зове војна обавеза; а затим, јер је лакше нерадити ништа него бити борац за неку наводну праведност. Било је стога, након Пакта, потребно ревидирати појам неутралности и овлашћења која, у том случају, припападју Предсједнику Уније.

Рад на тој ревизији неутралности текао је напоредо с ратовима у Манџурији и у Јужној Америци. Тада је већ изнесено мишљење ранијег државног секретара Стимсона (Непгу 5твзоп), који тврди да је додуше забрањено зараћене државе подупирати, али будући да Париски Пакт нигдје не прописује активну интервенцију против нападача, то се Унија може ограничити и на негативне мјере. Уосталом све, вели, зависи од јавног мнијења. Након јапанског успјеха у Манџурији узета су у дебату и упућивања на опасности које је теорија неутралности за Унију имала 1917. А што је постајала конкретнија воља Италије, да из пограничних конфликата створи повод рату, утолико је конкретније постајало и законодавно дјело о неутралности Уније. У децембру 1934 — дакле још у стадију инцидента у Уал-Уалу — поднио је државни секретар Хул (Сотдећ Ни) пред“ сједнику Розевелту извјештај о ревизији права неутрали-

408

O