Nova Evropa

важније, ипак је тек један део тог општег проблема, што нам, уз остало, потврђује и појава Удружене Опозиције. У ствари, Хрватско Питање представља опћенито, а особито код Хрвата, символ и синтезу борбе против старог несносног стања уопште (несамо политичко-правног и државо-уставног, већ и економско-социјалног); али оно још ни до данас, при свем том, нема никакова одређена и ширег садржаја, ни искристалисаних конкретних захтева који би имали да замене старо, означено као неваљало. Његова је база, бар у очима народа, чисто економско-социјална, па без радикалног решења основних економско-социјалних проблема, сасвим логично и природно, не може да буде ни стварног решења секундарних питања (политичких), која из њих произилазе, управо која се рађају из те базе као дете од мајке. А важно је несамо оно што се неће, већ је још важније оно што се хоће: коликогод је одлучно позитивно и негативно деловање које се односи на отклањање неваљалога и сувишнога, још је одлучније позитивно деловање које се односи на изградњу онога што се жели. Један проблем може, додуше, да буде актуелнији и важнији од других проблема; али он не сме да буде разлогом да се ограничимо само на њ, јер решење свих осталих проблема неће из њега следити само по себи. Све њих " треба решавати, заједно (или одвојено), паралелно, и истовремено. Не може се и не сме се категорисати, делити, цепкати, и одвојено решавати оно што је друштвено повезано и што нужно и природно следи једно из другога. Решење уосталом, никад није коначно; иначе би било у противности са друштвеним прогресом, који је вечан а не тренутан, који је социјално-динамичан а не политичко-статичан.

И наш напредак, и наш опстанак и живот траже од нас да извршимо промене. Када, како, и које ће се промене извршити, најпозванији је да одреди народ, — да он сам својом судбином управља. Нек народ слободно проговори, нек он реши како сам хоће. Потребна нам је слобода, слобода пре свега, слобода за свакога и у свему, слобода реална не имагинарна, у стварности а несамо у начелу, економско-социјална а несамо политичко-правна. Тек ће тада и наше решење моћи да буде слободно, у највећој могућој мери слободно. Нек народ говори, нек народ одлучује, нек народ решава; а једино слободан народ може да слободно одлучује и решава. Народу не треба дозволе, треба са њега скинути забране: он зна свој пут и свој интерес, он зна своје проблеме. Ко му жели добра, нека му помогне, иначе је непотребан, — он ће корачати напред и без нас! Дајте могућности да народ решава, мање говоримо ми а нека народ више говори; мање му треба наређивати, а више слушати га и вршити вољу његову.

14