Nova Evropa

ња политика. Али, што је било било је, и не мора да се понавља. Нама треба правих а не привидних решења, решења радикалних а не ефемерних и палијативних. Право решење обухвата несамо предмет решавања већ и његове методе и циљ, обележава корисност, и сврху, и праведност тог решења. А нама је до стварних решења,

Ипак, чини се и нама, да је најглавнији садашњи проблем наше унутрашње политике: решавање уопште, активност, деловање, стварање воље и свести, стварање и отварање могућности за решавање. Безброј је нерешених питања која има да реши наша унутрашња политика, и сва су та питања веома актуелна и важна. Решавајмо, па — ако се без тога не може — и грешимо, само радимо; јер мировање је смрт. Не бежање од проблема ни њихово заташкавање, или порицање, већ улажење у њихову суштину, у њихово (стварно решавање. Без активности нема резултата, без решавања не може да буде ни решења (ни тачног ни погрешног); у томе је неизлечива болест сваке трајне пасивности! |

Демократије ми немамо, о њој само говоримо и сањамо; ни парламентаризма правога ми не познајемо, не практикујемо га, нити га стварамо; слободе, па и само оне грађанске, далеко су од нас, стварно су нам непознате. Па шта ту може да не буде главно, да не буде актуелног Који би облик неко решење, у овоме часу, могло попримити, непотребно је и бескорисно нагађати и прорицати; засад је важније извршење предрадња и правилно испуњење предуслова за стварно и правилно решење. Дијагноза је постављена: готово сви делови нашег организма тешко су оболели, — треба их лечити. Што пре, тим успешније, тим боље.

Проблем је шири и општији од т. зв. »хрватског питања«; он га укључује. Прелази оквир државо-уставних питања и границе административно-правног уређења и поделе државе. Јер, нема ни праве нацијонално-политичке слободе и једнакости без социјалне слободе и економско-материјалне обезбеђености. Гладни траже хлеба; за њих је и царство слободе — док су гладни — пакао. Има много проблема; они се узајамно стварају и допуњују, и тек заједно чине целину, па као такови једино могу да буду решени. Стога не видимо разлога да се трајно и једино инсистира на решењу једног јединог од тих проблема, заправо једног његова дела, ма како он био важан, а да се сви остали запостављају или остављају, иако су актуелни, за каснија времена. Стога сматрамо, да је и начелно и методолошки погрешно просто и једноставно одлагати решавање економско-социјалних и других друштвено-политичких питања до претходног решења нацијонално-политичких и државо-правних, која се данас код нас истичу као примарна. »Хрватско питање«, иако данас нај-