Nova Evropa

показао, до какова подлог крика може да дође индивидуалист, изашао из средине младића ХТХ столећа, одвојених од живота... .« Још оштрије него раније, Горки подвлачи генијалност Достојевског: »Генијалност Достојевског свакако је ван спора; по јачини приказивања, његов је таленат раван можда само оном Шекспира«. Али као личност, њега је лако »приказати у улози средњевековног инквизитора«. Достојевском се приписује, каже Горки, улога истраживача истине, али он њу није тражио, он је њу нашао у зверском, животињском принципу човека, и нашао ју је не зато да би је одбацио, већ зато да би је оправдао... Тешко је разумети, шта је управо тражио Достојевски када је при крају живота нашао, да је талентирани и најпоштенији руски човек Белински „најсмрдљивија, најглупља, и најсрамотнија појава руског живота, да је потребно одузети Турцима Цариград, да ропство сељака развија идеално моралне односе између спахија и сељака, и кад је најзад признао за свога »вероучитеља« Константина Победоносцева, једну од најмрачнијих фигура руског живота Х1Х столећа...

За сваког ко познаје живот и стварање Достојевског, цела једностраност и извештаченост оптужаба Горког потпуно је очигледна. Доста је само споменути, да су погледи Достојевског о Белинском знатно комплициранији него што би се морало судити према суровој карактеристици Достојевског, издвојеној из осталог контекста његова писма Страхову (од 18. маја 1871); није могућно заборавити, да је наведена страсна карактеристика Достојевског у вези с тиме, што је Белински у разговору с њиме »псовао Христа«. Не знам такође одакле је Горки узео речи Достојевског о моралном значењу сељачког ропства. Достојевски, који је говорио о »великом дану 19. фебруара«, т. ј. о ослобођењу сељака, није могао да заузме позитиван став према сељачкој зависности; али зар су важне оваке појединости где је у питању начелна страна погледа и мишљења»... Горки оптужује Достојевског да су његова дела штетно утицала на ток руског историјског развитка. Он тврди да, ако се не узме у обзир утицај идеје Достојевског на руско друштво, »готово се не може разумети дубоки прелом у руској литератури и у већем делу руске интелигенције после година 1905—1906, прелаз од радикализма и демократизма ка одбрани буржујског поретка«. Теко високо цени он непосредну снагу утицаја стварања Достојевског на руску историју. У овом правцу он иде јоши даље. У једном од својих чланака последњих година, он отворено каже да нема ништа против утицаја отровног талента Достојевског на културни свет Запада, »будући да је уверен да он делује разорно на душевну равнотежу европског ћифте«; баш као да је убеђен, да Достојевски може да