Nova Evropa

савременик Достојевског био сличног мишљења о њему; ево шта је он тобоже рекао о Достојевском: »Он је био човек бујне пути: наљути се, а на његовој ћелавој глави појављују се белеге, те миче ушима... Био је саможив и самољубив, тежак и несрећан«. Међутим, свима је познато да се Толстој никад лично није срео са Достојевским; па је тешко замислити, да би Толстој знао какав је био Достојевски у нападу гнева! Пре ће бити, да ова карактеристика Достојевског више говори о томе како је Горки расположен према Достојевском него ли Толстој. Горки оптужује Достојевског, да је он видео у човеку само негативне стране, запажао само »зверско и мангупско«; приказао нам је »човека из подземља«: Тодора Карамазова, Тому Опискина, Петра Верховенског, Свидригајлова; а кад је хтео да да нешто друго, онда нам је приказивао из живота Аљошу Карамазова, »претварајући садизам у мазохизам, карамазовштину у каратајевштину«. Горки признаје, уосталом, да у руском народу и до дана данашњег постоје Платони Каратајеви и Тодори Карамазови; али, пита он, »да ли је могућан опстанак једног народа који се дели на сладострасне анархисте и полумртве фаталисте 2«... Он никад није порицао генијалност Достојевског; али је био убеђен, да уметничко дело може да буде штетно са социјалног гледишта, па уколико је генијалнији уметник утолико је штетнији његов утицај. Поготово још када његово дело долази на позорницу. У чланку »Још о карамазовштини«, у којем је одговорио критичарима свога првог чланка, он каже: »... Цела делатност Достојевског као уметника, то је генијално уопштавање негативних особина и својстава нацијоналног руског карактера«. И зато је био убеђен, да »његови типови на позоришној бини, подвучени игром глумаца, добијају завршну убедљивост већу него на странама књиге«... У своме роману »Живот Клима Самгина«, Максим Горки још једаред, ненаводећи поименце Достојевског, даје његову карактеристику: »Најгенијалнији уметник, који тако невероватно танкоћутно осећа силу зла да изгледа његовим творцем, ђаволом који је раскринкао самог себе, овај уметник, у земљи где је већина господе била исто тако робље као и њихове слуге, хистерички је викао: „Смири се, охоли човече; трпи, охоли човече! .. .«

Ако сада обратимо пажњу на оно што је Горки рекао о Достојевском у свом говору на Конгресу Писаца у Москви, опазићемо да се његов поглед није изменио: »Достојевском припада слава човека који је — у облику јунака »Записа из подземља« — с изванредним савршенством дао тип егоцентрика, тип социјалног дегенерика. Са задовољством незаситног осветника за своја лична страдања и неуспехе, за грехове своје младости, Достојевски је на личности свога јунака