Nova Evropa

стварношћу. Попут Русије и Италије, па донекле и Балкана, Шпанија је један од оних фрагмената Европе који стално живе откачени, одсечени од средишњег духовног и политичког организма, немогући да се саживи с органским развојем и стремљењем: Западне Европе, те стално реагирајући са задоцњењем и са страшћу, било за билопротив овог развоја, а уносећи у ту реакцију мистику своје вере и својих исповедања, скупа с темпераментом својих објашњења. Мадаријага је, у својој сјајној монографији о Шпанији Х1Х столећа (Мадрид, 1931), казао за Португалца и за Каталонца, да је први Шпанац који је окренуо леђа Шпанији — гледајући према Океану, а други такођер Шпанац, који је окренуо леђа Шпанији — гледајући пут Средоземног Мора; али то би се могло рећи и за Иберско Полуострво као целину: земља која се стално бори за своју духовну самосталност, окрећући леђа Западној Европи, са којом је везана целим својим хеленсколатинским и хришћанским саставом. Из ове чињенице, заправо, и произилази последица, да се Шпанија, кад се бори у сукобу идеја, бори стално за васколико човечанство. То се ето догађа и данас, у грађанском рату Шпаније. | Али, у свој својој сложености, шпански је проблем —

суштини — врло једноставан. Треба уочити духовни развој генерације шпанских интелектуалаца од године 1898 наовамо, па да се одмах осети колико. је Шпанија заостала иза Западне Европе, изгубивши к томе цело своје колонијално царство. Тек након 1898 почела је да настаје и дише нова Шпанија. Мигуел де Унамуно, који је агонију те старе и нове Шпаније носио у себи више него ико други, ограничавао је еволуцију Шпаније само на оквир њена хришћанског и католичког постанка; и зато је данас његов крик противу анархиста и марксиста потекао, у првоме реду, из става интелектуалца који, као чист борац за истину, не може да се определи за један покрет или за једну партију. Осим тога, код Унамуна постоји једно спиритуалистичко осведочење, које је у дубокој опреци са сваким материјалистичким схватањем живота: као уверени хришћанин, који цео свој живот гледа у знаку сталне и вечне борбе појединца, целине, историје, и цивилизације, он није могао да прихвати — у име духовне Шпаније — материјалистичко схватање што га намеће мар» ксизам. Он је, према томе, један од интелектуалаца генерације из 1898, која је тражила ослобођење Шпаније од милитаристичног и клерикалног хапсбуршко-бурбонског монархизма, те који је устао и противу комунизма у име Шпаније. Зато је Унамуно убрзо дошао у сукоб и са Франковим представником у Саламанки, оставши — у суштини — доследан себи и својој Шпанији у агонији, »далеко од генерала и надбискупа«; како он каже, који су отровали Шпакију Игнација

391