Nova Evropa

Проблем Шпаније, посматран у овом оквиру, постаје јасан и схватљив и онима који га гледају тек са гледишта свагдање новинске репортаже и полемике. Као што се Европа поделила била на проблему Шпаније у ХМ! столећу, тако се она раздваја и данас, ускрисивши рат супротних идеологија. Та је подела резултат шпанског присуства у духовноме гибању Европе. Кад је Унамуно — на поклик неких западњачких шпанских интелектуалаца, да се Шпанија мора европејизирати — одвратио, да би Европа требала да се хиспанизира, свет се у Паризу и у Лондону изненађивао и ударао у смех. А данас, зар се Европа не налази пред том дилемом» Ко има прилике да посматра трагедију Шпаније, пренесену са крвавих пољана Андалузије, Кастилије, и Ара гоније, на терен Женеве или Лондона, Париза или Рима, тај ће брзо осетити, да је шпански проблем одиста успео да се укорени у сам саставни део Европе. Шпански делегати у Женеви оптуживали су — с пуним правом — Европу, бранећи легалност шпанског народа и његове легитимне владе. Зашто је у тај унутарњи драматски сукоб ушла Европа2 С којим правом — Улазећи у тај сукоб Европа наоружава зараћене странке, и преноси, на тај начин, унутарњу трагедију једног народа на европско поприште, што значи изазивати сукоб сила у самој Европи. Пред опасношћу општег рата, старе европске демократије реагирају политиком немешања, која у стварности доноси супротне резултате, јер поставља легалну владу на исту разину са побуњеницима. Пред пасивношћу демократије, међународни фашизми и руски комунизам продубљују јаз међу слојевима једнога народа и преносе један унутарњи процес развоја нацијоналног организма у домен међународних односа и сукоба. Европа је отровала Шпанију; она ју данас убија својим отровним гасовима, топовима и црначким колонијалним трупама. Она је некада прекинула била велику традицију шпанске мистике и шпанске мисли, унесавши са својом Реформацијом, а онда са својом Револуцијом, немир у шпанску душу; а кад је тај народ коначно осетио нове сумње у себи, Европа га бије својом савременом милитаристичком техником, — руши Алказар, Толедо, и са Маврима из мароканских вилајета залива шпанска села и поља крвљу и сузама. Све то у име цивилизације и у име западне културе!... Ту су фаталну контрадикцију истицали у Женеви изасланици шпанског народа, говорећи нарочито како нацијонални ратови опет постепено ишчезавају: као што се у ХМ! столећу Шпанија поделила на два табора, око два религијозна гледања на свет, католицизма и протестантизма, тако би се данас могло рећи да се људи групишу око два супротна политичка идеала: око режима демократије и режима диктатуре.

393