Nova Evropa

кле не методама којима располаже наука већ само средствима која спадају на подручје уметности, само осећајем; укратко, у тај дух научењак уопште и не може да продре, јер то подручје припада само музичару-уметнику, ствараоцу. Чињеница је, међутим, да се ово у ствари спољашње назирање наше пучке музике, својствено музикологији, у свему по» дударало с недовољно јако развијеним музичко-стваралачким способностима Фрање Кухача, који — у свом овећем делу »Особине пучке музике а нарочито Хрватске« у издању »јЈугославенске Академије«, — међу осталим, на темељу статистике, констатира размер који постоји у употреби појединих интервала различитих народа, па нашим композиторима хоће да пружи рецепт за компонирање — »у народном духу«. Ако дакле хоћемо да правилно оценимо овај део Кухачева рада, држимо да би најбоље било прихватити становиште које је истакао Др. Широла: »Хоћемо ли да разлагање Кухачево и његове изводе и закључке оценимо исправно, ставићемо се на друго становиште него је то сам Кухач учинио. За мене лично, највреднији дио његове расправе јест у поглављу о интервалима и о музичком ставку; сви остали изводи као да су исконструјисани из једне засаде која данас, по еволуцијонистичкој теорији музике, није исправна. Кухачева засада, да је музика узвишени говор, имала би се коригирати према теорији, да је почетак свега тонског изражавања првотни крик из којега се извијају еволуцијом две уметности поезијаимузика, које постоје свака за себе. Ако сам напјев лирске попијевке и није оно првотно, и ако и постаје у часу стварања истодобно с текстом, па једно на друго несумњиво утјече, онда је ваљало тражити трагове тих утједаја, не анализирањем музичких ставака, већ испитивањем оних прастарих облика музичких творби што одјекују још вазда по далматинском горју и кварнерском оточју. А тих још има, и налазе се попут фосила и окаменина, да нам открију сакривене тајне у еволуцији мелодијскога стварања, и на њих је први упозорио чешки сликар и музиколог Људевит Хуба«. Међутим, унаточ свему овом, неоспорно је да ово Кухачево дело — као и »Опис и повјест народних глазбала Јужних Славена« (које је такођер објавила Југословенска Академија) садржи великим делом сакупљене податке из старијих и новијих извора које ће нашем будућем музичком етнографу добро послужити.

Да би прикупио потребну грађу за ова дела, Кухач је између година 1858 и 1861, као сакупљач пучких мелодија, пропутовао Срем, Бачку, и Банат, а следеће године Штајер: ску, Корушку, Крањску, и Угарску. Године 1863 прошао је Аустрију, Међимурје, северне крајеве Хрватске, Хрватско

401