Nova Evropa

Колико је Кухач, као добар Хрват и праваш, несамо као музичар и научењак, био политички широких видика, показује и чињеница, да је своју понајвреднију композицију, »Српски оро« за четир клавира (сваки за четири руке), посветио кнезу Србије Милану Обреновићу. А и културну и политичку важност целокупног сабирачког, научног, и критичарско-публицистичког Кухачева рада, боље од предшасне наше генерације, чини се да су схватили они преко Драве. »Кухачево дјело«, — писао је у своје доба критичар маџарског литерарног часописа »ГодајЈпи Јарок« — »посао је југословенске пропаганде; Кухача плаћа Русија, да тим песмама створи југословенско јединство«.

Праву задовољштину и први успех у свом настојању доживео је Кухач, кад је Вјекослав Клаић (1890) прионуо да — по узору Славјанскога — уприличи концерат сложен из наших народних песама. Тим поводом је сам Клаић, као председник Хрватског Глазбеног Завода, изрекао ове значајне речи: »Да имамо своју глазбу доказао је Кухач не фразама, ни хипотезама, него огромном збирком „Јужнословјенских попјевака', те ућуткао оне који су порицали њено битисање. Само би требали људи, који ће мртве кајде оживити и послати то бисерје у умјетне облике, да будемо и у глазби своји, као што су Талијани, Французи, и Нијемци... «И та жеља почиње ево да се остварује са великим замахом. Поратна генерација наших композитора, која делује у Загребу као у најстаријем и највећем нашем музичком центру, тежећи да продре што дубље у суштину наше музике, у сам њен психолошки садржај, те настојећи око хармонијског спајања разних карактеристика и посебног значаја југословенске музике са тековинама високе уметничке културе западних народа, бацила се интензивно на музичко-нацијоналан стваралачки рад, да — по жељи несамо Клаића већ и сваког нашег истински нацијоналног човека — будемо и у глазби своји, као што су Талијани, Французи, и Немци. Међутим, ово наше данашње ново назирање суштине нашег пучког и расног музичког изражаја не умањује Кухачеве заслуге око постављања првих реалних основа наше музичко-нацијоналне школе, те сви који данас као композитори настављају изграђивање наше музичко-нацијоналне идеологије, маколико се удаљавали у погледу проблема од својих предшасника, морају признати, да би без појаве Фрање Кухача, као сакупљача пучких мелодија и идеолошког претходника, данашње наше настојање било знатно отежано, па можда и немогуће. Зато ће композитори-нацијоналисте остати стално према Ку“ хачевој успомени везани осећајем љубави и искрене захвал-

ности, А. Добронић.

403