Nova Evropa

данашњим приликама, очита и опћенито призната. Ово је било потребно да се каже, јер се данас са разних страна и злонамјерно настоји унијети забуна, те криза појединих јавноправних установа демократског система приказати као криза саме демокрације.

Рекосмо, како су народи који су до јучер осјећали терет апсолутизма гледали са неповјерењем на државну егзекутиву и справили ову готово потпуно под туторство легислативе. Многи поступци државних органа, чије је нормирање у Енглеској и друлим демокрацијама препуштено обичају или двема еластичним пртама уставнот текста, били су у многим новим уставима управо минуцијозно регулирани. И шта видимог Баш у тим државама била је парламентарна демокрација кратка вијека. Сви прописи и она ошшпирност уставних текстова значили су само теоретскотехничко дотјеривање једног система; у већини случајева је баш то теоретско дотјеривање кочило или чинило немогућим нормално функцијонирање парламентарне демокрације. Такове одредбе нису осигурале ни парламентаризам ни демокрацију. Нису ни могле, јер текстови нити стварају демокрације нити је могу одржати.

Привредне и социјалне кризе само су поспјешиле конац нових демокрација. А ауторитативни режими, који су их наслиједили, уклонили су одмах у њима својственом бруталном налету главне тековине демокрације: прогласили слободу за луксуз, а достојанство појединца свели на разину на којој је стајало прије више вјекова. Права појединца су нестала, — она припадају само. класи или странци, и све оно и само оно што је у интересу класе или странке јест право. Такви режими, које данас — захваљујући довитљивости правника —- више не називамо апсолутистичким, већ се крију под другим безазленим именима и бојама, увели су стварно владавину једног човјека, који потпомогнут каквом малом кликом присваја себи цјелокупну државну власт. Ови системи, који су производ разних идеологија и околности, нису међусобно толико различити како би се то из жучне борбе њихових на смрт завађених представника дало замислити. Негација свих права појединца заједничка су особина ових режима, крили се они иза било какових недужних назива и мотивирајући све то потребом спасавања државе и бригом за тобож угрожене државне интересе. Нема сигурно никога ко би негирао недостатке парламентарне демокрације; али је неозбиљно када се тврди, да се парламентарни систем, као идеја, преживио. Њему су само

49