Nova Evropa

рИпоуапа. Мавћо sam da je bolje biti presmotren, jer sam bio uveren da bi u iakvom slučaju Čabrinović izostao od vežbanja.

Budući da nisam imao svoje čete, nego sam vodio celu vežbu (bilo nas je oko sedamdeset), pa pri tome nadziravao sve čete i njihove četovodje, imao sam prilike i Čabrinovića posmatrati izbliza. Kao što je nemirno gledao i govorio, i uopšte bio nemirna držanja, tako Je naravno bio nemiran i pri vežbanju. To sam i očekivao, jer sam već odavna bio uočio, kako osobito pri kretanju, dok io ne postane ашотанспо, Јако dolaze do izražaja čovekov temperamenat i značaj. Isto tako dolazi do izraza i inteligencija. Kod Čabrinovića se mogla, u tom pogledu, zapaziti poneka preteranost koja je inače dosta retka. Svaku ibi vežbu poduzimao na meki poseban način, žustro (ne s elanom), očigledno meoprezno. Pritom je bio slepo na sve pripravan, ali nemisleći na moguće posledice; a mnajviše Je padalo u oči, da se je pripremao i zaletao s preteranom Žustrinom i za najmanje vežbe, što se doduše često zapaža kod početnika, ali ne u tolikoj meri. Zbog toga je nebrojeno puta padao i grešio. lako smo mu se morali više puta od srca nasmejati, on nam io nije zamerao; i nije popuštao, iako je napredovao neobično polaklo. Desio se jednom ovaj zanimljivi slučaj. Ja sam bio odličan gimnastičar: ništa mi nije bilo skočiti na sto iz čistoga mira, bez zaleta i bez ikakve pripreme. Jednom smo bili na okupu u vežbaonici nas nekolicina sokolaša, medju kojima i Čabrinović. Posred mirnoga razgovora došlo mi je da poskočim, i ja — pomaknuvši se jedva smesta — skočim na sio ispred mene. Drugim sokolašima, koji su me dobro poznavali, to nije bilo ništa novo; ali je Čabrinović iskolačio oči, tako mu je izgledala stvar neverovatna. »Je li to moguće!« — uzviknuo je. »Dabogme da je moguće, Nedeljko, ali ne tebi!« — dobaci neko. — »Zašto da ne? Kad može brat starešina, zašto ne bih i ja?« I onog časa je iz jedne krajnosti prešao u drugu: uz opštu veselost počeo se pripremati na sklok! Što su mu više savetovali da toga ne čini, utoliko se vaše raspaljivao. Odjednom čučnu, zamanu rukama i poskoči na sto. Poleteo je svom snagom 1 stigao na rub stola, ali je pao unatrag. Prebio je nemilosrdno obe noge i sav krvav jedva se podigao, jer io strašno boli. Sreća da nije bilo i gore. Ali se vara ko misli da mu je bilo na koga krivo. Čim se je od prvih bolova malo oporavio i došao do daha, pokazao je sasvim zadovoljno lice i bio je ponosan na svoj skok, iako je grdno mastradao, tako da su ga mesecima

bolele noge!

56