Nova Evropa

Već od mladosti uživam u oružju, pa sam odnekud. otkako sam se vratio iz vojske, imao jedan revolver, koji medjutim nikad nisam upotrebljavao. Ipak bih ga s vremema ma vreme rastvoriO, očistio i podmazao, pa ga opet sastavio i ostavio na njegovo mesto. Tako sam ga jednom doneo bio m štampariju i čistio. U tom je prišao k meni Nedeljko. Kad je ugledao revolver, iskolačio je oči i načinio tako lice da sam se čisto zaprepastio. Dvadesetipet godinš je otada minulo, a kao da ga još i sad gledam kako stoji predamnom. Bio je sav uzrujan i ispitivao me je zaobilazno, da li je io oružje moje. Rekao je, da bi ne zna šta dao kad bi ga mogao imati. I napokon me je molio, da mu ga prodam. Kad sam revolver sastavio, dao sam mu ga prazna u ruku. Sav se iresao po celome telu. Nikad tako što nisam video. Bio je bukvalno van sebe, i ponovo me je zamolio da mu ga prodam. Nije moglo biti govora o prodaji: ali sam ja, kratko vreme pre toga, video bio u jednoj prodavaonici oružja jedan revolver drugog sistema, koji mi se mnogo bolje avidjao. Obećao sam mu stoga, da ću mu darovati ovaj revolver, · кад Бидет nabavio novi. I to se uskoro zatim dogodilo. Ova stvar me je naterala na razmišljanje: da li je taj čovek nenormalan, ili ima taku strast za oružjem, ili su svi ljudi iz njegova kraja tako skloni oružju, i tome slično. Ali se nisam mogao domisliti. Potvrdjena mi je bila moja sumnja, da imam posla sa čudakom, koji ne sna šta hoće. Pa bih se bio možda i predomislio, da mu ne dam revolver; ali sam mu obećao, pa je obećanje valjalo ispuniti.

Da nije bio sasvim kao drugi ljudi, potvrdjivalo je i njegovo češće uveravanje pred drugovima mu štampariji, da će »loni još čuti o njemu nešto veliko«!...

Pri našim razgovorima, Čabrinović nije nikad spominjao svoje drugove u štampariji, pa sam video da s njima ne živi u majboljim odnosima. Dražili su ga, i više puta su ga očigledno držali za ludu. Ja sam to opažao, ali se nisam hteo mešati u stvar, jer sam ih po-, znavao dobro i znao, da u tom najviše uživaju i da ih od toga niko odvratiti ne može. Pravio sam se kao da ništa ne vidim. U sebi sam medjutim pripisivao Čabrimoviću u dobro, da se nije tužio, iako je imao prilike za to. Jedanput umalo da nije jedan od sla. gačiš svoju obest prema njemu skupo platio. Bilo je to jednog vrućeg letnjeg dana. Sedeo sam u slagarni i čitao korekture. Tad prislupi k meni Nedeljko i zamoli me, da li može na једап за; оба & posla. Ova njegova molba činila mi se neobična, ali nisam ispi tivao šta i kako nego sam mu glavom klimnuo da može poći. Oti-

58