Nova Evropa

О ти Тело Христово од сухе ораховине, о теби је реч.

___ Кад је, у доба Великога Рата (1916), у једној женевској столарској радњи, Мештровић опазио једно велико орахово дебло, узео га је онога часа и остао је због њега у Женеви, док није довршио овога »Христа«. Тај рад изложен је био први шту Лондону године 1917, и све до краја Рата вођени су преговори —_ са поглавицом британских католика (кардиналом Воште-ом) и његовим саветницима —- око откупа овога Распећа за Вестминстерску Катедралу у Лондону. Епс САП, познати енглески вајар, и сам ревносан католик, који је за исту католичку кате дралу урезао у камен Свету Повест у низу чувених плоча у рељефу, залагао се сав за ову ствар, потпомогнут од католичког јавног мнења у Енглеској и Ирској и од сарадника најпознатијих енглеских часописа и листова, који су једнодушно певали химне Мелштровићевој уметности уопште, а овоме »Христу« нарочито. Ево, примера ради, како је писао један од њих, Јашез Вопе, уредник »Мапсћевјет Статфапс-а, из куће познатих сликара и цртача:

__Његово велико »Распеће«, у дрву, удешено је тако, да се има гледати издалека, према небу. Оно није реалистично: напротив, уметник је продужио руке и поге мимо животну величину, тако да је тиме још појачан скрушени изглед саме фигуре и њена морална изразитост. Никад нико није правио изразитије руке и ноге него Мештровић, тако да су на један чудествен начим »служитељи тела«. Потичући из примитивне земље, где се ноге не замотавају, те где се потпуно развијају у свој својој савитљивости, и где су све руке развијене до пуне своје снаге, Мештровић доприноси један примитиван детаљ представљању свете легенде. Овај Христос, то се види, висио је дуго на крсту. Векови су прошли, а духовни се препород још није извршио у срцима људи. Суровост корача кроза свет још увек уздигнуте главе. Читави се народи разапињу на крст, и крв се пролива немилице широм целе Европе. То није реалистичка уметност, али има у њој страховите реалности уметника који је лично доживео смртне муке тела и духа, и она даје страсно и болно сведочанство о томе, да се разапињање на крст није вршило само у младости света, већ да се све то страшно тиче још и нас данас, деце Двадесетог Века... Није то тек згодно смишљена академска вежба, чити вешто израђено обично ремек-дело; већ је то аутентична религијозна песма, страховите унутарње лепоте,-и уједно снабдевена свим техничким лепотама од ве штачке руке. Тело је умрло, а глава је пала на груди, у сену, док се душа креће пролазећи кроз руке у небо... Из њега говори градиво; у њему Природа не муца своју властиту последњу вољу, већ проламајући зрак доставља оно што: има да каже свету, као што у причи из Светога Шисма

и небо и земља одјекују док се одиграва трагедија на Голготи. Карактер

дрва осећа се у линијама и у резу тела распстога на крст, и чини саставни