Nova Evropa

а

део утиска који цела слика оставља на:нашој души; сам крст, хитрином својих небројених уреза и крутошћу својих линија, говори језиком жи» вога дрвета, баш као што би, у каквој светој причи, само дрво могло хпроговорити из свога намученог срца реч о »Њему који умире разапет на дрвету«... Моћ извођења у Мештровићеву резању у дрво просто запањује... Њему је његова техника увек на услузи да изрази оно што има да каже, и ми никада не уживамо у лепотама које нам пружа на штету идеја које садржи...

Мештровић је један од ретких уметника у историји који је своју уметност посветио своме народу . -. У својој младости, он је оплакивао прошлост, у своме зрелом добу морао је да оплакује садашњост. Трагична атмосфера којом је била обавијена судбина његова рода осећа се свуд У његову раду... У боља времена која ће доћи, кад људи буду ишли да разгледају велике збирке уметности из дана када се свет налазио у нај страшнијим самртним мукама Великога Рата, питање је колико ће тога остати да обележи и да за вечност зареже трагове духа и карактера народа који су учествовали у њему. Али ако су благородност маште у пртању и линијама, умење равно вештини старих мајстора, и стално стварање нових лепота, трајна својства добре и велике уметности, Мештровићеви ће кипови поуздано стајати као израз онога:духа пожртвовности и страсне љубави према слободи који је одолео великоме искушењу и опасности за цивилизацију... Геније који се обелоданио у делу Ивана Мештровића стоји узвишен као кула над скулптуром свога времена.

Хвала ти, пријатељу Боне, што си ми помогао изнети оно што мислим да у овом часу треба рећи, тако уверљиво и у тако санршеној стилизацији!... Али, ето, ни Иван Мештровић ни Џемс Бон не постадоше пророци, ни у својој домовини ни ван ње. Боља времена нису дошла, и крв се пролива немилице и данас, и несамо у Европи; а иста атмосфера обвија још увек судбину Мештровићева рода. Прошло је двадесет година откако су написане торње речи, и Мештровићев »Христ« стигао је — славећи тријумфе у целом културном свету — својој кући. Но, како га дочекаше%...

У очи дана када је Шрква Св. Марка имала бити поново посвећена, пред Божић 1937, стајао сам с Мештровићем ту на истом овом месту, пред Распећем и Госпом с дететом, кад нам приступи једна жена, грађанка, и — мислећи од уметника да је свештеник —- поче протестовати да су у цркву унесени и постав љени »ово чудо од Исукрста« и »овака Мајка Божја«... Мештровић јој одврати, да има траво, и упути је да се иде потужити жупнику; а мени говораше тада о потреби, да се укус грађана, искварен дугогодишњим гледањем тиролских и других китњастих и шарених сликарија и декорација по црквама и олта-

35