Nova Evropa

рима, врати једноставности и озбиљности наших народних црквених облика и споменика, којима су наши сељаци још увек ближи и приступачнији него грађани. Мислио сам у себи, да је ипак тек пуки случај довео баш ову побожну жену са њеном тужбалицом пред самог мајстора; али сам увидео да сам у заблуди, када сам — после Божића — разговарао са разним знанцима, па и с елитом Горњег Града, верницима Светога Марка. А да не би остало само на критици и протестима »малотрађана« и торњограђана, похитао је убрзо и главни орган Сељачке Странке, с аутентичним укусом и судом оних који »воде народ«, да тражи »изопћење« из Цркве хрватске метрополе овога »Христа« и ове Мајке Божје, налазећи (загребачки »Хрватски Дневник«, од 1. фебруара т. г.) да »овакве симболизације нису никако у складу са стилом који се годинама увријежио у нашим кршћанским киповима«, нити »у складу са садашњим кршћанским религијозним предолбама«. Дезавујисани су, према томе, Енглези: и онај први, који је пре двадесет тодина рекао, да ће овај Мештровићев »Христ« остати да обележи и да за вечност зареже трагове духа и карактера народа«, чији је уметник »понео са собом са села у градове као аманет озбиљан и племенит задатак«; и овај други који је, стојећи ту пред Распећем пре неки дан, говорио о »духу истинске хришћанске религије« која је инспирисала обновитеље ове цркве и поименце овог хрватског сељачког сина из Далматинcke Загоре!... Или је, можда, имао право Др. Лаза Поповић, православац и »шизматик«, када је — на коленима пред овим »Христом« (у »Новој Европи« од 28. децембра 1920) — завршио

своју песму-молитву речима:

Блаженство и срећа је живети за друге, и што те више не разумеју, исмевају, варају, прљају, пљују, бију, н муче, све је више потребно дати себе другоме, —

То се чита на мученичком и светом лицу Мештровићева Христа, —

И тај је Христ наш...

Јест, тај је Христ наш, и наш је онај који га је резао: баш као што су наши и Др. Лаза Поповић, и они грађани који веле да »овакви кипови нису у складу са старом прквом им да можда спадају у једну „модерну зркву«, и они сељаци (из »ЖХрватског Дневника«!) који додају, да ни у наше цркве гра-

ђене »у новијим датумима... нису постављени кипови оваквог стила«. Сви су они наши, и сви смо ми »наши«; само што сви ми __ како се чини _ још не знамо, или нисмо свосше