Nova Evropa

Prvo delo Saltikova, koje je diglo buku i skrenulo ma autora ne baš mnogo naklonu pažnju javnosti, bilo je: »QOubernijske skice« (1857), plod njegovih dugogodišnjih opažanja života ruske provincije u Vjatskoj Guberniji. Ne može se zamisliti oštrija kritika nesamo provincijskog društva i činovništva, nego ı samog tadašnjeg režima: autor daje slike najsramnije korupcije činovnik4, njihove najbezobzirnije zloupotrebe vlasti, ujedno iznoseći da je sve to samo prirodna posledica sistema upravljanja zemljom. Saltikov nije nastradao zbog svoje knjige, jer je vladavina Aleksandra II odlučila da svrši s tim sistemom i da pristupi obimnim reformama. Sledovale su »Bezazlene priče« (1857—63) i »Satire u prozi« (186062), koje prikazuju prve godine vladam;ja Aleksandra II, vreme velikih nadi, kad se pripremalo oslobadjanje seljaka od ropstva, zavodjenje samouprave, slobode štampe, preuredjenje administracije, finamsija, suda, škole. Pisac, slikajući strašnu nedavnu prošlost, opisuje nemoćni bes reakcijonarnih elemenata, plemstva i činovničtva, Ali, reforme nisu zadovoljile Saltikova: prvo, one nisu bile tako dalekosežne kako je on to želeo; a drugo, on je znao za reakciju i borbu koje su one izazvale u samoj vladi, pa nije ni verovao da je plemstvo i Činovništvo iskreno prihvatilo reforme. Ponajviše je mrzeo samovolju činovništva, pa je poduzeo da pokaže svu opasnost vlasti u rukama ljudi većinom bez spreme, slabo. izobraženih, često ograničenih, čak i glupih, tvrdoglavih, a ponekad i luckastih; to je učinio u jednom od svojih najuspelijih dela: »Pompaduri ı Pompadurše« (1863—73). Reči su pozajmljene od imena Madame de Pompadomr, svemoćne favoritkinje Luja XV, i postale su u Rusiji poslovicom: »pompadur& označava glupa i despotski raspoložena gubemnatora; »pompadurš a, njegovu ljubamicu, Која Ђех ги Да 1аКот бије u društvu svoj uzurpirani položa J. I »Znaci vremena« (1866—60), te »Pisma o provinciji« (1868—70), ukazuju na opasnosti na koje su naišle reforme: s jedne strane, društvo u provinciji je primilo samo njihovu formu, a protiv njihova sadržaja i duha organizovalo je pasivan otpor, i povelo hajku na ljude koji su ih pošteno i aktivno prihvatili; s druge strane, i u logoru »progresista« našli su se ljudi koji su držali samo masku liberalizma, da bi napravili karijeru, dok su stvarno kočili reforme, izdavali njihovu stvar protivnicima, unosili stare zloupotrebe u nove ustanove, te za koje je i samouprava postala sredstvom da prave novac a pljačkaju narod. Napokon, »Cospoda Taškencić (1869—72) i

279