Nova Evropa

Још један Србохрват. (Из успомена Ватрослава Јагића.)

Прошле године навршило се петнаест година од смрти и сто година од рођења нашег и општесловенског великог научењака Ватрослава (ignacius-a) Јагића. Рођен у Вараждину у не баш богатој занатлијској породици, у којој се товорило кајкавски, Јатић може свој успон захвалити једино својој изванредној интелигенцији, великој марљивости, и срећи да је отишао из Загреба, те живео у Берлину, Петрограду, и Бечу, где се у обиљу књига и других погодности за научни. рад његов дух могао развити и помоћи му да постане једним од највећих слависта. Као стипендист у Бечу он студира класичну филологију и уписује уз то колегије Франа Миклошића, те већ својим првим научним радовима привлачи на себе пажњу својих учитеља. Он о томе ошширно пише у својој аутобиографији: »Спомени мојега живота«“). Зато што се дружио са члановима народне опозиције био је уписан у црну књигу опасних људи, мада се није никад активно бавио политиком. Године 1870 отпуштен је Јагић из службе, као гимназијски наставник у Загребу, те уз помоћ Богишића и Срезњевског одлази у Лајпциг и полаже докторат филозофије (1871), а отуд у Берлин и у Петроград. У Одеси је провео три године као професор компаративне филологије (1872—1874). У то је време у Загребу отворено свеучилиште, те је Јагић добио позив да дође и преузме катедру славистике; али истодобно примио је и позив у Берлин, где покреће издавање часописа »Атећју Биг гТаулвасће Рћ:]о10о1е«, заједно са Лескином и Нерингом и са великим бројем сарадника. Од године 1880 до 1886 провео је у Петрограду, наследивши катедру свог пријатеља Срезњевског. Ту је имао прилике да упозна руски народ и многе руске научењаке, а особито га је занимао однос Руса према малим словенским народима. Године 1886, када је стављен у мировину његов учитељ Миклошић, Јагић преузима катедру славистике на Бечком Универзитету и отсада стално живи у Бечу, све до своје смрти (5. УЛ, 1923). Захвална Отаџбина сахранила га је у његову родном Вараждину.

*) Издала Српска Академија у Београду. Опширан приказ написао је проф. М. Мурко, у свом часопису »ЗЈаула«, ХУ12 и 3, стр. 347—384.

259