Nova iskra

СтРАнл 22.

НОВА ИСКРА

Врој 2.

она купљена .... Жена ми је сву кожу с руку одерала перући ту|е кошуље, а нешто смо узели и онако .... Кад то сврши чича Павле, оде да прилегне. Оп остао сам: претура, одваја писма и несвесно удара жиг по њима.. . . а она стара опасна мисао прикрада се полако и опрезно. Бега од ље, али она љега устопице гони. Помисли о свом болесном детету, о изврпштељу, о Ивану поштару што је вешто придигао шесет наполеона ; премишља о горкој сутрашњици, о понедељнику, али све наткриљује она, опа мисао : из сватсе помисли она искаче, мути му свест и душу. Суморне слике јадне прошлости, црних дана, магловита и жалосна будућност — никад краја голотиљи и оскудици. А црна мисао некако се везке и ту, и одвуче пажњу на другу страну. Рад је да нешто израчуна за кућу и анотеку; као родитељ хоће да мисли о свом болесном детету, о страховитом понедељнику, о својој тешкој голотињи, о људској неправди; — не иде: беже мисли као оловни облаци; прелеће журно с једне мисли на десету, са црне на страшну и непрестано се зауставља на оној, оној која му сад душу разрива и на пробу га ставља. Као да је неко подмеће ; мисли протичу као магловите тајанствене сенке, али оиа неће никако да се измиче из памети ; надкрилила се и завитлала свест у ужасну олујину.... Из ходника се чује одмерен бат. Соба ониска, пространа, лампа мала те једва осветљује сто за којим је. Тамо подаље слаба светлост се губи и изумире у мрачним угловима, где леже нагомилани пакети. Мисли отпочиљу тећи споро и досадно као и шеталица на сату. Нема више ни болесног детета, ни извршитеља, ни патље, ни прогалости: из тамне и замрачене душе избила она страшна мисао. И не лебди уплашено, него обуздала свест као човек коња кад завиличи. У духу ништа сем ље : ту де она целокупна, савршена : из магловите мисли ностала је жеља, намера, план .... Наједанпут застаде сказаљка на сату. Није стала; учинило му се само. Скочи са столице и узверено погледа свуд унаоколо по соби. Чуо је лупу. Причуло му се. Али, ето, одједном, неко говори ? — Преварио се. Не говори нико ништа, нити има кога. Најпосле ослушну: у ходнику одјекује одмерен ход. Њега с леђа подујми као неки ветар и језовита хладноћа. Погледа тамо према вратима друге собе. — Чича Павле ! Нико се не одазва. Свест му притиште неко магловито и тупо осећаље; малаксао, ухватио се рукама за главу да би заклонио и себе и свој поглед од чудноватих слика, гато извенада заиграше од некуда. Али слике лебде и испред затворених очију — лепо их види како играју, час се приближе, час се измакну у даљину, Док их растури случајна лупа у близини. У љему се унедрио чудновати страх; ослушну: на улици галама; извесно се враћају са пијанке. Све се поново стиша, само она трепери ; непрестано у иамети лебди она мисао и гомила нешто тегако на душу. Кад приону столу, а оно писмо, само се од себе показа ; изиде мимо остала ; поглед му се заустави на том писму и он очас познаде свој рукопис. Као да му поможе неко .... и за тренут ока — готова ствар ! Само се писмо стрпа у шаке ; тек што га дирну рукама оно се отвори, као да није била слепљена коверта — и погледа у извађену хартију: немачка новчаница од педесет марака. Кад издиже главу, а нред њим све празно : нестало оне мисли гато се унедрила у дугау. Брзо скупи и повеза растурена писма, те оде постељи да се мало одмори. Како леже а њега негато опече по леђима. То га збуни, те скочи, приђе лампи и одврну фитиљ гато јаче може. Ал' у исти мах узе уси.љено премигаљати о томе како може стакло да прсне, за то уврну фитиљ са свим.

Из углова, где су пакети, плагаи га неко гребаље. „Шта је то тамо ?" мисли уплагаен, а не сме да приђе. Хтеде погледати у назад, ал' осети да га неко вуче са стране и чује гаум иза себе. Осврте се, — нигата! Опет гаум ! Као и пре — тигаина и мрак ! Нрисети се да певугаи неку песму ; али задрхта од неисказана страха : још неко, истим гласом, звиждуће с љим ту исту песму. „Чудно !" Не чини му се, него је одиста тако и да га није обујмио самртни страх, он би поново певнуо да се увери. Хтео би гласно сам са собом да говори, — грло се стегло, а за лсђима лагано и опрезно приступа ладни дах неке чудне непојамне, страшне немани. Мисли му се збркале ; а из те гужве и мрака избија лице болесног детета .... Па и оно се изгуби некуда. А иза леђа све ближе дах чудног страшила. Не може никако да се сети о чему је мислио : беже му мисли испред памети, као кад неко од потере бежи. Осети страх од самога себе и страх од нечега незнанога, што је ту иза њега. Похита ламии, отвори фитиљ , а стакло пргате. Он се нађе у мраку. И тек гато гасну пламен, што утрну светлост, а он осети сасвим близу иза себе онај ледени дах — гаиба га по врату и мождини .... Једва нађе дрвени креветац и како га удари • коленом, он се као врећа сругаи лицем по љему, малаксао од страха и умора. Дуго је лежао ничице, сакривши очи у гааке у ужасном страховаљу, осећајући непрестано врх себе ону страховиту, хладну неман како све вигае прожима лубаљу и кичменицу. За леђима ледени дах, а пред за.твореним очима светли се негато из тамне даљине. И упиљила се та зрака, да продире душу и мозак. Тихим гласом помиње име господље и молитву збори, али глас му трне, из уста промиче угугаени уздах — усне се мичу, но он не зна гата изговара .... Око оне светле зраке вода силна, безгранична пучина ; поврх воде послужитељ чича Павле, чије је писмо отворио, магае му руком и виче :; „Стој, стој ! Нећеш, не можеш ти, брајко, побећи, бадава ! ти је све !" А он као налази се у својој јадној собици, у с-кој улици. Ваздух га собни гуши, притискује га нека мора, али најтеже му је што му дах иза леђа не одмиче никако. Ослушкује слабо али брзо дисаље малог болесника, свога синчића. Хтео би се сагнути, а малишан се исправи, иа њему мртвачка глава и кези се родитељу у лице. „Бежи, бежи ! Не приступај !" виче му син и гади га се. И онда испаде Јоксим, љегов брат, штојебиоосуђен на неколико година робије, а лане је умро, испаде он у робијашком оделу, са ланцима, а поред њега стоји она невидљива ствар, осећа дах и ледену душу љену и ужасним очима га прождире. Кад се неман покрену, он поклецну коленима, издиже се џиновска рука и полако га стеже за гушу: „Зар не чујеш, шта ти довикује чича Павле са воде ? — Ти си тај, ти! Тебе ми тражимо .... Нећеш ми измаћи !" А друга огромна рука издиже у висину новчаницу. „То је, то је !" чује се чича Павлов глас из некакве дубине. „То је, то !". — Он познаде туђ, узети новац и би му врло чудно : откуд да знају ови и откуд код љих кад сам ја то стрпао у џеп ! Пипну се за џеп — нема новчанице. Тад му би јасно, — ухватили су га. Нешто прште, нестаде светлости, мрак. Земља се изгуби испод ногу и он лебди у мраку и ваздуху. Неко га виче по имену и зове га. Познаје : то је глас жене и болеснога детета. Покуша да закорачи ногом, ал' нема подлоге, нема дна ; одједном поче падати у страшну, мрачну провалију. Страх му стегао душник, још ненрестано осећа иза себе онај ледени дах што му мути свест и леди срж у костима. Из дубине очајан глас: болесно дете љегово виче га са самртничке постеље у понор ; он хоће да одговори, али глас му се не чује, ни сам га не чује .... Из понора, из дубине провалије продиру кроз. таму две сјајне тачке; он зна: то су очи болеснога синчића ... . „Сине !" Зора заплавила и увлачи се кроз прозоре у домове и жилишта. Мир ноћни прикупља своја крила. У ходнику