Nova iskra

Страна 208.

Н 0 В А

И С К Р А

Број 12.

Много је вероватнија друга једна могућност, да се, по мишљењу г. Лео Бренера у место „луталачког небесног тела" стави какав планетоид из планетоидног простора што лежи између Марса и Јупитера. Скорашње откриће планетоида Л» 392 јако потпомаже ово мишљење. Откриће овога планетоида (1. новембра 1894. Мах ТУоН) веома је јако заинтересовало научне кругове. С почетка је, кретањем својим, овај планетоид сваког дана прелазио по степ., а био је удаљен од Земље 106 милијона километара, те се у ствари налазио између путањЗ, Марса и Земље. С тога су још онда били склони сматрати га као сталну планету између поменутих двеју. Ну доцнија посматрања и рачуни иоказаше, да је то један обичан планетоид из опште гругге планетоида, а путања му је тако ексцентрична да прелази преко Марсове путање. И једнога дана може се десити да се обе ове планете Марс и Л5 892 нађу у близини места где им се путање секу или и у самом том пресеку — те да планетоид № 392 постане трећим нратиоцем Марсовим. Ова.кав случај може настати, или је можда већ и био са којим планетоидом — ми их још и не познајемо све. Према овоме вероватно је, да су и оба Марсова пратиоца, као и 5. пратилац Јунитеров, некада били такви планетоиди, које путање им доведоше у близипу ових планета великих, те их ове шчепаше својом тежом и осудише да их прате у даљем животу њихову. Тиме би се и могла објаснити и она чудновата мајушност њихова, као и ненојаман факат, да су тако дуго били непознати. А Земља са јединим својим пратиоцем — Месецом. ? ! . . И она је ту скоро добила једнога новога суседа: планету „Ерос" која је много ближа Земљи него Марсу, колико тек да не буде сасвим усамљена нн заборављена међу небесним телима. Можда ће доцнији рачуни показати, да се „Ерос" још већма приближава Земљи, пего ли сада што је и — ако би то било — можс се једпог лепог дана „Ерос" удружити са напшм Месецом, те да заједнички прате нашу Земљу кроз пучине васионеке. Тпме би „Ерос" (или „Амор") одиста био прави весник „љубави" према нашој Земљи, која као да је заборављена у погледу својих пратилаца, имајући само једнога, док друге планете имају по два, четири, пет, па и осам. Можда би .... али тако далеко пећемо ићи, јер би онда морали пожалити и лепу Венеру и малог Меркура који немају ни једнога пратиоца, а — рећи ће когод — требало би бар да га Венера има ! Ну било једно или друго, или пак нешто сасвим треће, ја се ипак надам, да су читаоци из ових редова могли стећи уверење, да ни небесни лилипутанци нису тако без интереса, као што би се могло помислити према онакој мајушности њиховој ! Јгленко ЈУ?ихајловић.

Мина Караџићева Вукоманови-ћ. У данашљем броју износимо саио лик Вукове вћери, да у скоро донесемо парочити чланак о њезину животу. Сабор у Призрену пре Косовског Боја (с л и к а о г. С т. Т о д оровић). — Успомена на 15. јуна 1389. године нрелази у српскоме пароду вазда свежа с колена иа колеио. И ове године нрострујаће данашњега дана кроз српска срда успомена на велики догађај будећи у њима захвалност великим предима и нову снагу за настављање започетог ослобођења. Г. Ст. Тодоровић, врснн сарадник »Нове Искре,« уступио нам је ову своју најновију слику да је изнесемо баш на данашњи дан пред српске читаоде. Замисао за ову слику узеојег. Тодоровић из трагедије Матије Вана »Лазар« (трећи чин). На сабору пред косовским бојем дошло је до расдепа. Мањина је да се одложи одсудан бој, а већипа је да се одмах објави рат и да се на Еосову изазове бој који ће решпти српско »бити или не бити.« Жестина и једне и друге странке толика је да су на самом сабору потргнути и мачеви. Био би неизбежап и крвави сукоб да није патријарх са крс.том стуиио међу завађене странке

и тако отклонно несрећу. Нарочито .је цар-Лазар нерешљив. 'Гегака га је брига оихрвала на већ уздрманоме престолу, те не зна којој ће се приводети страни. Гроб Краљевића Марка (сликао г. 13. М и љ к о в и ћ). — Хитдли смо Јадранскоме Мору. Воз је јурио кроз шарену панораму околине која је бивала све лепша и занимљивија; и једва овде онде стигло је око да прегледа дивап крај, лепо место, брдо, шумарак, обделано ноље, реку, село. Блпзу Огулина разговор у колима постаде одједаред живљи. Младнћ неки, објашњујући нешто, указиваше жпво на десну страну ; пажња свих беше тамо управљена. Иред нама беше брдо. Очи нам беху у њега уирте, али не видесмо ништа. Изненађење се очекиваше веома радознало и запето. »Видите ли површину његову ? Можете ли створити у машти да цела опа ивица представља лежећа човека ?« Ја гледах дуго. Напрезах очи замишљајући разне силусте. »То је гроб Краљевића Марка! Ено видите ли — и ноказа на леву страну брдске ивиде — оно је глава са калпаком, а почива иа узглавнику ; на грудма су му скрштене руке ; даље испупчена колена и опружене ноге, н на крају усирављене стонале, а преко свега овога као да је иребачен неки тамни вео — покров !« Ови знаци иоказивања и моја наирегнута пажња рааазнаваху све више и више ; а жипо, пријатно осећање, пробуђени ннтерес и машта допуњаваху полако ту занамљиву слику, те од једиом видех све јасније ио што ми беше показано и више но што мрачпа и мртва силуета имађаше. Изненађење беше неочекивано. Слика беше тако чудиа, тајанствена и мила, да загрејана машта кроз загрејани, сањалачки поглед виђаше све више, све јаче. »Ово се брдо зове Клек, а око Маркова гроба роче се виле!« Што се више примицасмо к брду, кога обилажаше железпида, све ми се више представљаше жива слика Маркова. У мислима полако а све више ројаху се чудне, нове и велике слике. Пека тајанствена, дубока, велика осећања надимаху груди радошћу, задовољством, поносом. Наш Марко ночива на врху овог великог брда. Високо са њега посматра његово будно око наше плаво Јадрапско Море, Воспу, Херцеговину, Хрватску, Далмацпју.... Стеван Дечански (с л и к а о г. У р о га II р е д и ћ). Српска црква прославља на дан 11. новембра усномепу српскога краља и светитеља Стев пга Дечанског. Представљање његова идеалног ликл занимало је п г. Предића којн га јс радио као икону које ФотограФију доносимо у овом броју. Псанчева воденица (с л и к а о Ф. 3 в ј е р ж и н а). У стењу окомитс стране црногорскс планине Острвице (1750 мст.) која лежи између Скадарског језера, а крај реке Мораче, Таре и Дринипа рукава подигао је Мато Вуконић, звани Пс.анац, воденицу чију слику доноеимо у данашњем броју. У обичпо доба изгледа као да у њој нема ни живс душе. Тек кад ударе јакс кише, ночиње да иадолази вода која полако окреће незграпне точкове. Испод воденице, у којој ћега залуд тражити и трага од гвожђа, сурвава се вода у нровале кречнога стења. Чим црестане киша, воденида можс да ради још највише пола сата или и мање гато управо зависи од јачине нљуска. Псанчеви номељари, који слазе амо са високих стеновитих страна, пупе своје вреће самлевепим или боље рећи изгњеченим житом и товаре га иа трпљиве магарце. Водеиичар - Мато но свршеиом послу узима пугаку да га у лову настави, а на воденицу му и опет се снушта мир и чама.... Чегаки сликар иро®. Ф. Звј ержина који је српској публици већ иознат због слика из срнских крајева у новосадским »Сри. илустр. новииама« даје нам овом сликом јопг један лнст свога богатог албума из сриских крајева. Капела у Феризовићу (п о ф о т о г р а ф и ј и). У близини Косовскога Иоља село је Феризовић у коме живе Срби православни и католици. Становници су у њему тако сиромашни да и иоред највеће воље не стекоше ни до данас Храма Госиодњег. II нравославни и католици истина имају но једног свећеника који чувају веру у стаду својему. — Слика коју доносимо у даиагањем бро.ју иредставља прпватан дом који је из иевоље нретворен у каиелу. Најинтересније је да су у овом дому и православна и католичка канела. Гледајући у слику, с леве је страие у дому православна а с десне католичка капела. Дом натоличке пропаганде у Призрену (и о Фотогра ф и ј и). У Иризрену, норед саме католичке дркве, налази се и католичка опгатина — у самој ствари дом католичке пронаганде, јер у њему живи папски изасланик и у њега свраћају за инструкције сви католички »мисиоиари« који се гааљу у ове наше крајеве. Око овога дома води се велики и нетрпљиви спор између аустријског консула у Призрену и тамогање католичке општине. — У дворигату овог истог дома становале су и калуђерице, које су и самим католицима толико додијале, да их је њихова виша управа уклонила из Призрена иод изговором да их шаље на »привремено одсуство«. Стражара у Призрену (ио ф о т о г р а ф и ј и). Слика ова представља кућу у којој би требало да су чувари јавног реда и сигурности. У коликој мери уживају ово нагаи сународници у Призреиу сведоче многа недела и злочинства која вргае обесни Арнаути не зазирући ни у по даиа од ове стражаре која је усрод Призрена, а у којој као да су њихови најбољи савезниди. —