Nova iskra

Страна 234

НОВА ИСКРА

Б го.ј 13 11 14

Дечиде је двоје оставила тужна: I ч Виљема и Магду — ко два бедна сужна. Једно још не иде, а друго тек збори: Материна судба и њих ће да смори! Намршти се рибар, с главе капу скиде; С чеда му се чита: то тако не иде! ,Ето, видиш, жено" чешкајућ се ноче: „Петоро нх има што ме зову оче. Шта ће ово двоје?.. II нре смо од глади Мучилн се кашто... Шта сад да се ради? Људи нису криви што то тако бива: ^ Људма Провиђење судбу одређива." Шта ће сад без мајке ти црвићи бедни? Шта ће сад у свету и гладни и жедни? 1' [ Ове тешке ствари но разуме свако... ' '{3 За посао нису — па шта ће овако ? Знаш шта мислнм, жено? Овако не иде. Ако ноћас дсца мртву матер виде Номреће од страха... Чуј! то неко лупа. 2 Ч То је њихна мати, с молбом за њих ступа... I Ч $ Иди их донеси! Сад се нема куде: Ч ! Нек и ово двоје с нашом децом буде! ~7) Крај колена наших, кад се спусти вече, ■> ~"1 Са петоро нек се и то двоје стече. . гА кад Господ благи угледа са неба, Да и овој деци треба коре хлеба Уделиће лова за сирото својо! Нићу само воде, радићу за двоје... Иди их донеси! Иди... нођи жпво! Али шта је теби, је л' ти ваљда криво?" Ио њеном се лицу разли миље свето, Подиже покривач и рече му: Ето! ЈР. Ј. ОдавиК. А Л Б Е Р Т ПРИПОВЕТКА /1АВА ТОЛСТОЈА Петорица богатих а младих људи дођоше око три часа по ноноћи да се провссоле на неком петроградском „ балу". Шампањског је било много поиијено, већи део госноде беху сами младића, девојке беху красне, а Фортепијано и виолина свираху без ирекида једну полку за другом, играње н жагор не ирестајаху; али је било некако досадно, неугодно, сваком је изгледало (као што се то често догађа) да све то није то, и да није потребно. Неколико пута нокушаваху да покрену весеље, али је прнтворпо весеље горе н од саме досадности. Један од петорице младића, незадовољнији од осталих и собом п свима другима н целим вечером, са осећајем одвратности устаде, нађе шешир и изађе са намером да се неопажен уклони. У нредсобљу није никога било, али у суседној соби, иза врата, чу два гласа који спорише мођу собом. Младић се заустави и прислушкиваше. — Не иде, тамо су гости! чу се женски глас. — Допустите молим вас, ја нећу ништа! молио је слаби мушки глас. — Али не могу допустити без „мадам", говорила је жена: — куда ћете? Ах, какви сте! Врата се отворише, и на вратима се указа чудновата мушка прилика. Угледавши госте, служавка престаде да га задржава, а чудњак, ниско се поклонивпш и клатсћи се на кривим ногама, уђо у собу. То је био човек средњега раста,

ногнута врата и дуге коврчасте косе. На њему јо био кратак огртач, издеране тесне панталоне н прљава обућа. Дугачки му бели врат био јо у овратнику који беше возан канапом. Прљава кошуља нснадала је из рукава преко мршавих руку. Не гледајући на страшну мршавост тела, лице му је било нежно, бело, па чак и свеже руменило трегггало је на његовим образима над црном ретком брадом. Нечешљане косе, у вис иодигнуте, откриваху обично и веома глатко чело. Тамие заморене очи гледаху лено, исиитивачкп и у исти мах важно. Израз њихов допадљиво се. сливао са изразом свежих, на крајевима угнутих усана, које со помаљаху иза ретких бркова. Прошавши иеколико корака, заустави се, окрете се младићу и осмехну се, осмехну се некако потешко; али када му осмех озари лице, младић, но знајући ии сам за што, такође се осмехну. — Ко је то? упита шапатом служавку, када чудна ирилика прође у собу из које се чујаше играње. — Музикант из иозоришта, одговори служавка: оп по каткад долази пашој госпођи. — Куда ћеш, Делесово? завикаше у исти мах из сале. Младић, кога зваху Делесовим, врати се у салу. Музикант је стајао поред врата н, гледајући играче, и погледом и осмехом и тапкањем иогу показиваше задовољство иред том појавом. — Шта је, што и ви не играте? сиомену један од госгију. Музикант се поклони и упитно погледа домаћицу. — Идито, идите, зашто не, кад вас господа зову, умеша се домаћица. Мршави, слаби удови музикантови уједном се усиљено кретоше п он, нодмигујући, смешећи се и заносећи, тешко и неспретно поче скакати по сали. У сред кадрила неки расиоложени официр , који је играо веома лепо и одушевљено, гурну изненада музиканта својим леђима. Слабе, замороне ноге но одржаше равнотежу те музикант, учинивши иеколико неспретиих корака у страну, паде свом дужином на под. И не обраћајући иажње на оштрп шум који произвеДе овај иад, у први мах засмејаше се скоро сви. Али се музикант не диже. Гости заћуташе, чак н Фортепијано престаде да свира, а Делесов са домаћицом нритрча ирвп иесрећиоме. Л.ежао јо налакћеи н туно гледао у земљу. Кад га нодигоше и посадише на столицу, ои уклони брзим покретом коштуњаве руке косе са свога чела п поче со смешкати ие одговарајући на питања. — Господин' Алберте! Господин' Алберте! говораше домаћица: — шта је, јесте ли се уганули? Где? А јесам ли говорила да не треба играти! Он је тако слаб! продужи она обраћајући се гостима: хоће на силу; а где може? — Ко је то? распитују домаћицу. — Бедник, уметник. Красан младић, али ето жалосник, као што видите. Она је ово говорила не водећи рачуна о музикантову присуству. Музикант се трже и, као тргнувши се од нечега, најежи се и одгуриу оне око себе. — Ннје то ништа, поче у један мах са нриметним напрезањем да се дпгне са столице. Па да би доказао да га пишта не болп, стуин па сред собе н хтеде поскочити, али со саплете п би онет пао да га не задржаше. Свима беше неугодно; гледајући у њега ћутаху свц од реда. Ноглод музпкантов поново смалакса; ал' заборавивши на оие око себе, поче трти колено. У један мах подиже главу, испружп уздрхтаиу ногу, па оним истим, као и пре, журним иокретом уклопи витице и, пришавши свирачу, узедо му виолину. — Није иишта! иопови још једиом иодигавшп виолину: господо, свираћемо ! — Чудног ли лица! говораху гости међу собом. — Ко зна, можда какав велики талонат нроиада у овом несрећном створењу! нримети један од гостпју. — Да, бедни, бедни!