Nova iskra

Број 13 и 14

Н 0 В ,А ИСКР А

Страна 235

— Како дивно лпцс,!... Има у њему исчог нообичног, говораше Делесов: Хај,\' почујмо! II. Алберт у то време, нс обраћајући ни на кога пажње, пригрливши виолину, ходаше лагано норед Фортепијана и удешавашс жице. Усне му се скугаие у чедии израз, очи као да се скрише; али узана коштуњава леђа, дуги бели врат, крнве ноге и космата црна глава показиваху нешто чудно али нс и са свим смешно. Удесивши виолину, узеде акорд, па подигавши главу окрете се свирачу који се спремапге да га прати. — Ме1апсоИе (т-с1иг! роче заповедним покретом обраћајући се свирачу. И одмах за тим, као молећи онроиггаја за тај заиоведни покрет, смерно се осмехну, па са истим осмехом погледа п публнку. Уклопивпш косе руком у којој му беше гудало Алберт застаде на углу Фортеиијана и дугим потезом гудала пређе преко жица. Ио соби се проиесе чисти, стројии звук, те наступн потпуиа тишина. Звуци теме слободно и раскошио разлише се одмах иза нрвих неким неочекивано јасним и умирљивим сјајем, у тренут озарујући унутарњи свет свакога слушаоца. Ни један лажни пли иеумерени звук не прекиде преданост слушалачку, свп звуци беху јасни, раскошни и нуни значаја. Свп ћутаху и са напрегнутим очекивањем праћаху звуке. Из досадиости, шумне разбитостпидушевног сна, у којем се налазише ови људи, у један мах и неопазно беху иренесени у сасвим други свет који они већ бсху заборавили. У души им поницаше осећај тихога носматрања прошлости, страсног сећања буди чега срећнога, безграничне иотребе власти и блеска, осећаји покорности, иезадоиољење љубатш и сете. Час тужно нежни, час искидано-очајнички звуци, који се мсшаху једни у друге, разлеваху сс једии за другим тако раскошно, тако силно и несвесно, да се више и не чујаху звуци, већ као да ее у душу свакога изливао прекрасни иоток, одавио познате, али сада први нут исказане нојезије. Алберт као да је норед сваке ноте растао све више и више. Наслонив подбрадак иа виолину и слушајући њезине звуке са нзразом страсне пажње, он јо нервозно прелазио с ноге на ногу. Час се исправљао у сву дужину, а час је оиет пажљиво савијао плећа. Лема напрегнута савијена рука изгледала је као умрла у своме положају, само је нервозно ирсбирала коштуњавим прстима; десна се покретала лагахио, раскошно, неопазно. Ллце је сијало сталном, одушевљеном радошћу; очи гореше светлим сухим блееком, ноздрве се ншрише, а ноцрвенеле усне расклапаху од насладе. Ио каткад се глава ириклањала к виолини, те се очи затвараху, а лице се, у иола покривено власима, озаравало осмехом тихога блажеистна. По каткад се, опет, брзо исправљао и испружао ногу; а чисго чело и сјајни поглед, који је иродирао кроз собу, сијаху холошћу, величјем, сазнањем својс власти. Једном пратплац погреши, те узеде погрешан акорд. Фпзичка патња показа се у целој Фигури и лицу музикантову. Он се задржа за тренут и, са изразом детињске злобе, лупајући ногом повика: „то11сето11". Пратилац се поиравн, Алберт затвори очи, осмехну се и, попово

Л-отосов цвет. Слнкао Е. Енке.

заборављајући и себе и друге и сав свет, предаде се са блаженством својој дужиости. Сви што беху у соби за вроме Албертова свирања ћутаху до понизности; а изгледало да дишу и живе само његовим звуцима. Расположени ОФицир седео је без нокрета на столици крај окна, предишући ретко п тешко. Девојке савршено мирно сођаху нород зида и изретка само са изразом одобравања, које долажаше до недоумљења, погледаху се међу собом. Дебело, осмешљиво лице домаћице тоиило се од уживања. Пијаниста као да упијаше иоглед у Албертово лице и са страхом да не ногреши, а што се оглодаше у његовој дугачкој Фигури, стараше се да иде с њим. Један од гостију, накресанпји од осталих, ничице је лежао на дивану и стараше сс да се не миче како не би изда-о своју узбуђсност. Делесов је онажао необично оссћаје. Некакав хладни круг час се сужавао час ширио дохватајући и његову главу. Корени у коси постадоше осетљиви, хладноћа му је промицала уз леђа нримичући се све ближе и ближе грлу; као танким иглама боцкало га је у носу и по ненцима, а сузе му неириметно влажише образе. Он се стресаше, старајући се да их уздржи и отаре, али наступаху нове и текоше ио његову лицу. По некаквом чудном стицају утисака, први звуци Ал.бертове виолине пренесоше Делесова у раиу му младост. Он — сад нс в итп е младић, малаксали од живота, изнурени човек, осети се од једном као седамнаестогодишњи дечак, задовољан собом, л.оп, блажено глун н несвесно срећан. Сетн се прве љубави према својој рођаци у ружичастој одећи, сети се прве пзјаве у липовој алоји, сети се жара и необјашњене лсноте ирвога иољупца, сети се чаробиости и неодгоненуте тајанс'1'вености оне нрироде што га тада окружаваше. У његовој уобразиљи која сад иохита у прошлост, блистала јс, она у магли неодређених нада, непојамних жеља и несумњиве вере у могућиост иомогућне среће. Сви иајдражи тренуци тога времсна јсдан за другим ус1С[»саваху пред њпм, али не као пезнатни тренуцп журне садашњости, већ као стални разгранати а пуни прекора ликови из прошлости. Са насладом их је посматрао и илакао, — али плакао не за то што је прошло опо време које је могао бољо употребити (и кад би му се вратило, није се зарицао да би га боље унотребио), али је толико плакао због тога само, штоје то време нрошло и игго сс никада више неће повратити. Усномене су поницале, а Албертова виолина говорила је једно и исто. Говорила је: „Прошло је за тебе, ирошло је за увек време моћи, љубави и среће, прошло је и више се никад не новратн. Плачи о њему, иснлачи свс сузе, умри у сузама за тим временом — то је још најлепша срећа која ти је остала". На свршетку иоследњо варијације Албертово лице поцрвене, очи гореше не гасећи се, крупнс капи зноја текоше иреко образа. На челу му набрекнуле жиле, тело му се све више и више покреташе, побледеле усно већ се и не заклаиаху, а сва Фнгура исказивашс одушевљеиу жудњу за иасладом. Очајнички размахнувиш свим телом и стрееавши власима, он иусти виолнну и са осмсхом холе величине н среће ногледа нрисутне. Леђа му се за тим скуиишс, глава се опусти, усне затворише, а ои, као стидећи се себе, иогледа понизно и заплећући ногама оде у другу собу. с. (ИАОТАПИЂВ ОЕ)