Nova iskra

СТРАНА 74.

Н 0 В А

ИСКРА

ВРОЈ 3.

— Молим вас опросткте, рече потом учитељ, прилазећи Мари и њеној мајци, које као и остали онај свет, нису знале шта да мисле. Био је тако блед и промењен, да га Марина мајка запита, да му није зло. — Није, није ништа, одговори он, трудећи се да буде миран. — Ама шта је то било ? запита га она : ја нисам ншпта приметила. — Пије ништа, молим вас не питајте. Око Н.ИХ се свет и даље гомилао ! Они приђоше једном колу и стадоше да гледају. Све троје били су узнемирени. — НГта вам је та жена казала ? заиита га Мара тихим гласом, износећи се иза матере, која је стајала између љих. — Молим вас Госпођице Маро, немојте ме питати ! У овој паланци има много ствари, за које девојка, као што сте ви, не треба да зна. „Шта ли то само може бити", питале се Мара и љена мајка. Тек обе, према понашању оне жене, осећале су, да је учитељ био у праву кад је тако јавно изгрдио, а она му се још оправдавала. Само било је непријатно и једној и другој, што да се то догоди бага онда, кад су и оне биле с њимС Осим тога Мара је примећавала, како се многи љубопитљиви погледи задржавају на њој и због тога је руменела. Хтела је да се одмах врате. То исто желела је и њена мајка. * * Оно о чему се дотле само шапућући и кријући говорило по малим паланачким кућама и дворигатима, поче се, тако рећи, јавно претресати. Чак и оно мало разборитих људи, који нису поклаљали пажље пахсосном ћеретаљу својих жена, поче сумљиво вртети главом : „Бога ми, учитељ се наљутио", говорили су они: „а нико га није вређао ; значи крије негато, а мисли да то свако зна"! И на оне старе, у неколико утигаане гласове, почегае се надовезивати све нови и нови, и два три дана после догађаја у порти, као права бујица кретале су се паланачким улицама најразноврсније вести о Мари и учитељу. Тако, било је већ утврђено, и нико није сумњао у то, да су се Мара и учител> и раније познавали, и да је учитељ због ље сваки школски распуст нроводио у Београду. А знало се и то, да је мајка Марина радила све могуће, да учитељ узме Мару. У тој намери и тражила је да Мара дође за учитељицу у Н. Сутра дан по догађају, кад је било пред вече, дигло се неколико паланачких девојака у шетњу, али у намери да прођу поред школе. Мислиле су да ће им и сама гакола и најближа околина око ње открити јога чега иовог о животу двоје љубавника, како су већ у велико називали Мару и учитеља, а гато је њихово девојачко љубопиство необично дражило. Било је у првом сутону. Кад су дошле близу школе, видегае учитељицу. Седела је у хладњаку. Вече је било врло пријатно. Тамо према школи залазило је сунце за брдом уруменилу вечерњега неба, и сав хоризонт тонуо је у гоплим бојама од љубичасте до пурпурне. Девојке су већ биле према хладњаку, кад из школе изиђе учитељ, и пође друмом доле ка граду. Чим их угледа, мало се намршти. Беше му непријатно, јер је веровао да

нису случајно наишле. Прошав поред Маре онако мимоходно скрену поглед к њој, поздрави је и продужи пут. — Господин-учитељу! викну га Мара. Он стаде и обрну се. — Извол'те госпођице. — Молим вас, свратите мало ! Хоћу о нечем да вас питам. Он се преко воље врати. Знао је, да ће се и најневинији разговор између њих тумачити само на љихову, управо њену штету, и бегае му жао што бага да викпе тада, када" су ето оне девојке догале да их уходе. Кад девојке чуше да Мара зовму учитеља, само се некако значајно погледаше, прошапуташе нешто међу собом, и скренуше с друма на велику ливаду на оној косини, што је падала доле ка потоку, малој шумици и крајљим кућицама. Кад су се прилично удалиле, седогае на траву све у групи, али тако, да с.у могле видети Мару и учитеља. ■—• Хоћете о нечему да ме питате ? запита учитељ Мару, прилазећи јој. — Јесте, одговори она. Али ви сте погали некуда; да вас не задржавам ? — Ни најмаље, молим вас ; не журим се. — То ми је бага мило, рече Мара: јер није нигата важно о чему хоћу да вас питам. Бојим се, гата више, да ми се не смејете. Седите, додаде показујући му клупу. — Одиста ? запита учитељ седајући и насмеши се. — Хтела сам да вас питам, продужи она: да ли би ми ви умели рећи, зашто сам се тако брзо навикнула на ово место, кад се досада из Београда никуд нисам кретала ? . .. Он је погледа. Стотине разних мисли прођоше му кроз главу. „Шта ли се, Боже, крије иза тога ?" питао се. Од куда од једном да му поставља тако чудна питаља, и да га због тога чак задржава с пута, кад у њихову ранијем дружењу није ништа видео, гато би јој могло дати иовода и за тако интимне разговоре. Па како је и сам био млад, није чудо гато је иомислио, да га је, можда, задржала у буди каквој нарочитој намери, да му, можда, исповеди неке тајне свог девојачког срца, у којима, ко зна, можда и он има каквог удела. — 0, Госпођице, рече јој као чудећи се : то је врло, врло велико пита-ње. Она спусти на сто књигу што је дотле држала, и још се више обрну према. њему. — Дакле ? запита га. — Мислите ли ви, да је лако одговорити на такво питање ? — Али ја знам једно лице, које би вам могло најтачније одговорити. Она га зачу1јнно погледа. — Које је то лице ? — Не можете да се сетите? — Не могу. — Ви, Госпођице. — Е, па видите, продужи она : то баш ијесте најчудније ! Ја сам се питала, ал' нисам могла наћи одговора. — Онда ћу вам ја помоћи, рече учитељ. Питате што сте се овде тако брзо навикли ? Ја мислим само зато, што је овде околина одиста лепа, и с тога, гате је све то ново за вас.... Па онда, ту вам је мајка, брат вам често пигае и јавља вам да је здрав и задовољан; ви сте за кратко време показали тако добар успех у школи. Све