Nova iskra

блекшрошехиичка зграда на ЈТариској изложсГи.

врој 5. Н 0 в а Ти погледи и та извиркивања пратили су их до последњих кућа. Тек кад је било по ручку, послала је Марина мајка девојтсу учитељу и питала га, да ли би он хтео да иде с вима ка цркви. Учитељ се није томе надао, и био је у незгодном положају, ал' ипак је одговорио да хоће. Шта је знао друго да ради. Тада је већ и њему почело тешко да бива, што је ето принуђен, да у пркос и свога и туђег задовољства води рачуна о паланачкој покварености. Није било прошло после тога ни по сата, а он се с Маром и њеном мајком полако спуштао друмом доле ка цркви. Иначе мртве, узане улице беху живахнуле. У већим и мањим гомилицама ишао је свет ка порти. На лицима многих жена и девојака, које су пролазиле мимо

сТрана демонстративан начин показала како се нечему чуди, кад је била близу учитеља, обрте се другој једној, опет младој жени, што је ишла с њом, па тако рече, да су је сви околни могли чути: „Е, јеси чула, ово већ прелази сваку меру, ово је право зачикивање." Она те речи још није била ни изговорила, а пред њом се створи учитељ. Изгледао је страшан: дрхтао је и био је блед. Подигао штаи и само што га није спустио на њу. — Шта прелази сваку меру ?! викну неким промуклим, туђим гласом који је дрхтао. То се догоди у тренут ока. Мара и њена мајка преплашене стајале су не знајући шта то одједном би. Мимопролазници такође застадоше. Под страшним погледом учитељевим и штапом, што

њих, могло се видети неко изненађење, кад би на њих троје погледали. А по нека опет чудновато би се насмешила, нагињала се десно или лево, неком који је ишао с њом, и пешто би шапутала. Учитељу, који је примећавао све то, јер се томе надао, изгледало је, као да се нека права завера створила против Маре, и био је тако љут, да му је и најмања ситница могла дати узрока да плане. Госпођа Николићка ишла је у средини, а он с једне а Мара с друге стране. Мара је имала нову хаљину од вунене материје, сиве боје, што је у Београду кројена, једноставну, без икаква украса. На глави је имала мали, сламни шешир, на грудима киту зимских ружа. Били су код самог уласка у порту. Према њима долазило је неколико жена које су се већ враћале. Једна од њих, позната млада удовица, пошто је прво на сасвим

је подигнут дрхтао у његовој руци, зкена, која је те речи изговорила, толико се била изненадила и преплаптила, да је само дрхтала, не могући ни речи прословити. Донекле чак и оне што су ишле с њом нису могле до речи доћи. —- Ја то не говорим о вама, на једвице јаде рече испрекиданим гласом. То се односи сасвим на друге — Ако се само још једаред усудите, продужи учитељ, а глас му је грмео: ја ћу вас.... и ту не доврши. Та реч удовичина, која се, учитељ је то осетио, односила на њега и Мару, била је довол.на, па да се чаша његова гнева и љутње не само препуни, већ ето и преспе. — Бога ми, Бога ми, нисам мислила на вас, продужи она, не знајући шта говори.